Bolest kao tester za to ko je kakav čovek
Kada mi je pozlilo u prvi mah sam stvarno mislila da se radi o problemu sa stomakom. Krenulo je naglo, a kako sam to iskustvo već imala, pomislila sam da će se za koji sat sve smiriti samo od sebe. Ali nije. Bolovi su postajali sve jači. Zvala sam hitnu najpre u ideji da mi kažu šta bih od lekova mogla da popijem i saniram problem.
Doktorka me je saslušala, postavila nekoliko pitanja i dala savet u vezi lekova. Predložila me je da odem do ambulante ili do hitne. Objasnila sam joj zašto je to neizvodljivo. Na kraju mi je rekla ako mi uz lekove narednih sat vremena ne bude bolje da se javim da pošalju vozilo po mene.
Popila sam lekove i ponadala se da će početi da deluju. Ali ništa. Bolovi sve gori i gori. U razmišljanju da to moguće ipak nisu problemi sa želucem zvoni telefon. Zove ona ista doktorka da pita kako sam. Kažem koma, a ona – onda šaljemo vozilo. Preuzeo me je tehničar da izdiktiram adresu i podatke. Pitao me je za broj telefona. Nisam mogla da ga se setim! (Inače, poprilično sam trpeljiva na bol, ali ovo… UH)
Vozilo je brzo stiglo i odvezli su me u Zemun u hitnu. Doktorka je predala moje papire i rekla mi da će me prozvati čim im se oslobodi neki boks. (Naravno sve je bilo puno a i čekaonica ispred). Polupresamićena sam šetala okolo jer mi se činilo da su bolovi tada malo manji. Kad je doktor izašao i pročitao prezime sledećeg pacijenta, video me je i rekao – uđite vi. (Ko zna kako sam mu izgledala).
Odmah me je pregledao, izdao uputstva za infuziju, vađenje krvi i snimanja. Uskoro je sestra odradila prvi deo posla a onda je nastao neki cirkus, stigao je novi ozbiljan pacijent. Klinac od 19 godina koji naprasno ne može na noge. Dok sam pokušavala da ležim na onom ležaju i namestim se da nekako umanjim bolove razmišljala sam kako su oni vrlo spretni i brzi. Kako treba biti baš talentovan i snaći se u svoj toj gunguli.
I dalje sam imala jake bolove a u nekom trenutku mi se javio i nagon za povraćanjem. Ustala sam, vidi doktor u čemu je stvar i sam ubaci klometol u infuziju i da mi kesu. Sestre je ranije poslao da rade drugi posao.
Posle je došao tehničar i kolicima me sproveo na sprat na rendgen i ultrazvuk. Njega je radila mlada, lepa doktorka. Fino i dobroćudno stvorenje, to se odmah videlo. Dok me je pregledala morala je par puta da prekida jer su mi oči na federe iskakali od bolova. Kad mi je rekla da je najverovatnije krenuo pesak počela sam da psujem. U orkestraciji s bolovima valjda sam pogubila i ono malo kočnica što sam imala. Prvo sam psovala pa se onda njima izvnjavala što psujem i tako u krug. Ona i tehničar su se smešili i rekli – samo napred ako je vama lakše nama ne smeta. Inače sve to je bilo gotovo za nekih 15-tak minuta.
Kad me korpulentni medicinski brat vratio u prijemnu ambulantu unutra me dočekao šou. Dvojica sa razbijenim glavama na ušivanju a za njima i tip koji je imao saobraćajku sa fiksiranim vratom. Jedan od ušivenih vidno pijan je na silu boga hteo da poljubi doktora i briše dalje. Onda se i milicija po službenoj dužnosti pojavila.
Meni su počeli da deluju lekovi, bolovi su uminuli i čekala sam da doktor napiše izveštaj pa da idem kući. A on, tridest i koja, pristupačana i normalna osoba. Jasan i razložan u priči. Rekla sam mu da sam gladna a on mi je čak dao i savet gde je u blizini najbolja klopa. A tek kojom brzinom štrika po tastaturi. Neviđeno.
Pošto ceo dan skoro ništa nisam jela ipak sam se odlučila za lakšu varijantu i pojela jednu bananu i perecu. Kupila lekove za bolove koje mi je preložio i stigla kući. Međutim. nije potrajalo sat-dva agonija se nastavila. Sve što sam jela sam povratila a posle ni vodu više nisam mogla da pijem.
Pomislila sam – pa jel baš moram dva puta ovo sranje da preživljavam. Da dragi moji, iskustvo s kamenom u bubregu sam već imala. Znala sam jako dobro šta me čeka.
Uzela sam lek protiv bolova kad ono kaži dragička – on kontraindikovan za moju autoimunu bolest i otuda zabranjen. Mašala.
Noć sam nekako pregurala svako malo povraćajući a sutradan je došla sestra da odradi sve ono što ne mogu i da me vozi u Ša. Nije bilo šanse da ostanem sama.
Da skratim priču, potrajalo je 4-5 dana na lekovima uz siljenje da makar šta pojedem i pijenje čajeva. Bol se postepeno umanjivao da bi pre par dana i nestao. Zadnjih dana sam polako vraćala energiju i kondiciju na pređašnji nivo. I sad mogu da kažem da sam Ok. I ponovo u Bg.
Ljudi koji nemaju slično iskustvo teško mogu da pojme kroz šta čovek prođe u toj priči. Kada sam prvi put pre dosta godina prolazila isti horor lekar mi je rekao da je kolika druga na listi po jačini bola. (iza infarkta miokarda.) To su bolovi koji vas potpuno onesposobe za normalno funkcionisanje. Ali bukvalno.
A sad malo o reakcijama drugih. Kad je bolest generalno u pitanju, one uvek idu u nekoliko dominantna pravca.
Ljudi s kojima nismo previše bliski iskažu podršku i požele brz oporavak. Poneko da savet. To je uobičajeno, kulturno ponašanje. Nešto poput standarda. Doduše ima i onih koji jedva dočekaju prigodu pa da raspale po zdravstvenom sistemu. Međutim, retko ko se tangira kada tu priču zapodene neko slabo bitan. Problem nastane kada usledi od onih do kojih nam je stalo.
Mnogo puta sam pokušavala ljudima da objasnim da kada je nekome teško priča o tome kako je sve trulo, kako su svi zli i pokvareni drugu stranu neće utešiti. Naprotiv.
Manir pljuvačine i okrivljavanja je potpuno pogrešna stvar. Priča o teorijama zavere je odurna. To osobu kojoj nije dobro samo dodatno opterećujete. Em je loše, em je drugi koriste kao povod za izbacivanje svog čemera. Duplo golo.
Da, ja baš obožavam dok se presavijam od bolova da mi neko tupi o groznim lekarima, o njihovim propustima, o farmaceutskoj mafiji. Mislim stvarno. To naprosto nije trenutak za takve priče. To je odraz je nedostatka lične kontrole, neosetljivosti i manjka suštinskog razumevanja i saosećanja.
Drugi prilaz je – raspadam se od bolova a neki zaludni i znatiželjni u ime velike ljubavi i pažnje bi da me posete. I onda u ime te sile od naklonosti zasednu na par sati pa ih ja još na kraju i gostim. (I to sam jednom davno doživela.) Koliko je to odraz sebičnosti, glupost čak, ne treba da naglašavam.
Treći i prilaz ide ovako – meni je loše a ljudi u ideji da me valjda uteše krenu u priču kako ni njima nije lako i kako i oni imaju zdravstvene probleme. I usput se u toj besedi pogube. Sve se pretvori u monolog i tugaljivo cmoljenje o NJIHOVOJ patnji i mučenju. Neki odu i korak dalje, pa na kraju ja mrtva bolesna njih tešim i savetujem zbog NJIHOVIH stvarnih ili imaginarnih problema. Mene, da prostite, ko jebe. Da mi je toliko loše valjda bi rekla. A ako kažem, naravno, ja sam neosetljiva. A i sigurno preterujem i prenemažem se. Ma šta je to kad druge zaboli, ih, jaka stvar.
A šta reći. Kad neko ne razume, onda ne razume. Ili bolje, kad neko neće da razume, onda neće. Samo, znate ne može to tek tako da se otpiše. Ako ni zbog čeg drugog ono zbog pravih prijatelja. Onih koji uvek znaju kako treba da se ponašaju.
Pravi prijatelji vam se nikada neće uvaliti u stan i razvezati priču, već pitati šta treba da se odradi. Šta treba da se nabavi i donese.
Pravi prijatelji će vam ponuditi konkretnu pomoć i podršku, neće palamuditi o sistemu.
Pravi prijatelji će se raspitati i javiti proverene savete i iskustva drugih i neće vašu muku videti kao povod da izdominiraju sa svojim problemima.
Stalno to ponavljam, ljudi se na sitno izdaju. Delima se pokaže koliko je ko zaista emotivan i saosećajan. Dela pokažu koliko je ko spreman da učini a koliko svoje potencijalno činjenje zapravo samo reklamira.