Agresivna deca, ne baš srećni ljudi
Danas se mnogo govori o vaspitanju dece. Često se prave poređenja u odnosu na prošla vremena. U zavisnosti od ugla gledanja za neke je situacija bolja a za neke gora. No većina se slaže u oceni da je ranije bilo manje agresije i da vršnjačko nasilje nije bilo toliko rasprostranjeno kao danas.
S tim bih se delimično složila.
Ovo jesu vremena u kojima je princip ličnog prenaglašen. U tom smislu deca jako rano ulaze u priču – ja i samo ja. I spremni su da za račun sopstvene promocije, kako god da je definišu, budu i te kako agresivni. Ono što situaciju na momente čini alarmantnom nije samo činjenica da se egoizam neformalno naveliko propagira i poistovećuje s receptom za uspeh, već i neosporni tehnološki napredak. Danas se svaki manifetluk lako dokumentuje. Svi imaju mobilne i sve se danas snima.
U prošlosti je nasilje bilo mnogo teže dokazati. Modrice su bile jedini način da ukažete da se nešto desilo. Sve ostalo je bilo reč na reč. Uvrede, omalovažavanja i sitne čarke bivale su svedene na stvar tumačenja i objektivnost svedoka. Ako ih je uopšte bilo.
Neosporna istina je da deca umeju da budu jako surova. Da vrlo besno reaguju na sve što im ne prija. Da se rečima mržnje obruše na one koje doživljavaju kao inferiorne. Deca neselektivno kopirajući odrasle, veoma rano počnu da vređaju i omalovažavaju sve ono što im nije slično. To doživljavaju kao zaštitu ličnog prostora ili način da se pokažu bitnim. A ako roditelji ne reaguju upućujući ih da to nije primereno ponašanje, stvar može da se otme kontroli.
Od kada je sveta i veka različitost se plaćala.
Bilo kakvo fizičko obeležje van standarda se “nagrađivalo” porugom ili batinama. O da. Samo nije bilo mobilnih da to ovekoveče. I u vreme sada hvaljenog i sa setom pominjanog socijalizma ismevani su ne samo buckasti ili mršavi, oni s povećim ušima već i siromašni, oni koji su učili ili se bavili nekim neobičnim hobijem. Svaka različitost je bila povod za, u najboljem slučaju, verbalne malicioznosti a u gorem neki oblik fizičkog zlostavljanja. Takođe, vrsta maltretiranja bi usledila i ako bi vas loša sreća namerila na neko vrlo razmaženo derište koje je imalo ideju da je ono što govori i radi vrhovni zakon. Svako odstupanje u ponašanju od onog što bi oni zacrtali se kažnjavalo.
Tu priču sam prošla. (A i onu o naplati fizičke različitosti.) No sad bih je osvetlila iz jednog malo drugačijeg ugla.
Prva tri razreda osnovne škole drugarica iz klupe bi me udarila po glavi kad god joj se nešto što kažem i uradim ne bi dopalo. Nije to bilo u domenu nokauta pre je bilo ćuškanje ali mi se u neko doba ipak smučilo da budem njen bubanj pa sam stvar prijavila majci a ona učiteljici. Problem je ekspresno rešen tako što sam prebačena da sedim s drugom devojčicom. Dakle, bez drame, sučeljavanja roditelja, intervencije psihologa i sl. (Istini za volju tada ih u školama i nije bilo.) Razdvajenje je prošlo dobro, nije bilo svađe i cirkusa, nije bilo dečijeg durenja i nepričanja. Sve je ostalo manje-više isto, sem njenog ispitivanja koliko je tvrda moja glava.
Posle četvrtog osnovne život nas je razdvojio ali uredno smo se jedna drugoj javljale, iako sam znala da me mrzi. Ipak je bilo neoprostivo moje odbijanje da budem pokunjena žrtva njene razmaženosti. Međutim, čak i da zanemarim to iskustvo ona mi se kao osoba nije dopadala. Dominantan utisak koji je ostavljala je bio taj da ima neodoljivu potrebu da bude pošto-poto drugačija. Toliko izražena želja za posebnošću ne sreće se baš često. Sem toga, više je nego očito stavljala sebe na intelektualno-moralni i svaki drugi pijedestal. Svi su joj bili ispod časti. Glupi običnjakovići.
Sestra ju je relativno skoro srela. Uredno se predstavila, prvo kao moja sestra, a potom kao majka dečaka kojeg ona poznaje. Ispričale su se, postavila je dosta pitanja o sestriću, hvaleći ga, ali ni jedno jedino o meni. Znate ona uobičajena, gde sam, šta radim i sl. O ne, potpuno je izignorisala moje pominjanje. Nije bilo ni onog kurtoaznog na rastanku – pozdravi sestru. Baš ništa.
Za mene to nije bilo iznenađenje. Nije mi oprostila što sam se pobunila, što sam se usudila da kažem dosta. Ili sam joj baš skroz ispod časti. Kako god. Međutim, takav stav ne ide uz tu sanjanu posebnost. Biti drugačiji ne znači a priori biti bolji i kvalitetniji čovek. Ne pokazuje se posebnost gnušanjem, niti različitost nekulturom. Ne pokazuje se jačina karaktera šamarima, niti veličina vređanjem.
Međutim, koliko god grozno bilo trpeti nečije šikaniranje, grozno je i biti u takvom psihičkom stanju da se unižavanje drugih doživljava kao način da se pokaže bitnim i velikim. Istina je da posledice agresije plaćaju obe strane, samo na različite načine. Žrtva zna razloge pa tim pre ima šansu da nađe način da se izbori. Zlostavljač u sebi ne vidi feler i na duge staze se truje sopstvenim otrovom koji mu kad-tad dođe glave.
Realno, koliko treba biti suštinski nesrećan i nesiguran u sebe da se pesnicama “braniš” od slabijih i da vređanjem gradiš karakter.
Davno sam prevazišla traume detinjstva ali se bojim da se neki od onih
koji su mi ih priredili i dalje krčkaju u svom besovima. Nezadovoljni i
isfrustrirani, i dalje kidišu na sve oko sebe potražujući poštovanje
teškim rečima ili pretnjama. U boljem slučaju jedu sopstvenu džigericu
lažno se smeškajući i glumeći nezainteresovanost. Ne ide to uz istinski uspešne, ostvarene i srećne ljude. Ne ide to uz ljude od stava i integriteta. Nikako ne ide.