Ljudi i ćudi

Upute mi povremeno zamerke tipa – ma bre ti samo kritikuješ ljude. Niko nije idealan, smanji malo doživljaj. Moram da

Ni kao mala nisam volela zimu. Hladnoća i ja nismo u ljubavi. Svo to truntanje i oblačenje a svejedno bih

Ljudi s određenim psihološkim sklopovima ličnosti svako svoje ponašanje proglase za primereno. A sve što im nije po volji okarakterišu kao skandalozan bezobrazluk i ukidanje NJIHOVIH prava.

Način na koji ljudi plasiraju kritike govori više o njima nego o propustu onoga kome je zamerka upućena.

Ima ljudi koji su skloni tome da skreću pažnju na loše stvari. Ne rade to zlonamerno i sa idejom da

Voleti nekog ne znači da se automatski postajete ekspert za psihologiju i rešavanje svih pitanja duše. Bilo bi sjajno da ljubav ima tu moć ali je nema. Ne čini nas ona ni vidovitim niti nam u glavu kao levkom ulije sva znanja i iskustva sveta.

Kada je neko zanimljiva osoba koja ume na prijemčiv način da prenese različite informacije, koja zna da inspiriše i drži pažnju drugih ljudi, koja ume da ih razonodi, to ne znači automatski da je na to dužna.

Znaš, ti nisi DOVOLJNO (lepa, doterana, upečatljiva…) – kad to čujem obično počinjem blagoironično da se smeškam uz neodoljiv poriv

Vidim da je na našim prostorima zaživeo jedan, meni čudan, trend u ponašanju. Elem, sve više ljudi misli da je

Problem današnjice je u tome što je većini, i u svakoj prigodi, najlakše da svali odgovornost na druge. Da nekog okrivi. To se čini kao najbitnija stvar. Oprati krivicu sa sebe je imperativ.