Problematika s provociranjem je u tome što ako ljudi na vreme ne ukapiraju da to nije najbolji način komunikacije pre ili kasnije plate cenu. Nema svako žestoko trpilo i čelične živce za to skakanje po ganglijama.
Ne pali se čovek k’o mašina na dugme, pa program koji se izabere. Do juče naprasiti i nadrndani, a danas osmeh od jutra do sutra. Ne ide to tako u životu.
Prišao je da se pozdravi s vlasnikom firme u kojoj sam tada radila. On nas je upoznao, najpre kurtoazno. Nisam očekivala da će bilo šta reći a kamoli pitati me. No čovek je kao iz topa postavio stručno pitanje.
Kažu razne ankete da je smisao za šalu osobina koja se visoko kotira. Vole ljudi da se nasmeju a još više vole one koji rečima umeju da ih razgale i oraspolože. Ceni se društvo onih koji život ne tumače previše seriozno.
Valja imati svest da dobre ideje mogu poteći sa vrlo različitih adresa. Nije svako drugačije mišljenje nebitno ili stvar kritike i omalovažavanja. Mi ih svojom percepcijom takvim pravimo.
Razumem suštinu i nužnost rodne ravnopravnosti. Međutim, svejedno ne mogu da se otmem utisku kako je mnogo šta u vezi s tim samo pošto-poto poravnavanje u formi.
Opasno me „fascinira“ jedan fenomen. Nekad stvarno pomislim kako bi to moglo da bude dobro sociološko istraživanje. Da se konačno utvrdi zašto je toliko teško načiniti taj jedan korak više.
