Pre nego što se odabere vrsta krovnog pokrivača i boja kuće prvo se stabilni temelji izgrade i zidovi od čvrstog materijala. Ozbiljni problemi se ne rešavaju lajfkouč radionicom ili konsultacijama s životnim trenerom.
U priči o (uslovnoj) nesposobnosti da se zauzmemo i izborimo za sebe najveći problem su relacije s bližnjima. Sa onima do kojih nam je najviše stalo. Sa onima za koje nas vežu emocije.
Nije problem u poklonima i tome koliko će se ko izuti. Problem je u tome šta se njima poručuje. Problem je što su oni pokazatelj koliko je kome stalo i koliko se obraća pažnja na potrebe ili interesovanja druge osobe.
Postoji kategorija ljudi koja uopšte ne kapira kulturno plasirano NE. Oni prepoznaju NE samo ako je izrečeno sa određenom količinom agresije i negativne energije.
Svađe su zapravo dokaz da ne umemo na pravi način da komuniciramo, da se uzajamno ne vidimo i ne razumemo. Da gajimo zablude i iluzije. Da bežimo u poricanja.
Poštujem svačiji izbor, ma kakav on bio. Ali ne poštujem ljude koji pljuju tuđe izbore ničim provocirano. Ne poštujem one što su im usta puna pogrde za sve što nije njihov vrlo lični okvir prihvatljivog.
Opsednuti smo negativnim do mere da i pozitivno proglašavamo lošim. Toliko smo potonuli u (samo)obmanjivanje, laži i skrivanje iza maski da više ne umemo da raspoznamo spontano i prirodno ponašanje.
Ključni problemi u priči o davanju i nezahvalnosti su sebičnost i alavost jednih i bolećivosti i sindom žrtve drugih. A zapravo, obe strane tim ponašanjem traže ljubav i potvrđenje sopstvene vrednosti.
Neki u svemu traže samo loše i žive za to da svoje otkriće svetu obzane. Opet, neki i u lošem vide zrno dobrog. Vide pouku. Vide priliku da promisle i preispitaju sami sebe.
Svesno ili ne, mi ponekad „nagazimo“ druge ljude, a to kakva je njihova reakcija, ali i naš odgovor na nju u mnogome govori o kapacitetu za uspešno razrešavanje konflikata.
