Elem o deci.

Stoji to da ne bi bilo poželjno da konkretno komentarišem kako ko vaspitava svoje dete i da li to radi dobro ili loše. (Ko zna kakva bih ja bila.) Ne bi bilo poželjno ni da se mešam ili intervenišem u spornim situacijama. To je do roditelja. Oni su zaduženi da rešavaju konflikte svoje dece. Drugi su tu samo posmatrači.

E tu dođoh do ključne reči. Na direktno učešće nemam pravo ali kao posmatrač imam pravo na komentar i sopstveni stav o onome što vidim i doživim. Svidelo se to nekom ili ne.

To što neko voli svoje dete i misli da je sjajno ne znači da sam i ja dužna da ga volim i mislim da je mali anđeo.

To je moje pravo. Sem toga, koliko god se neki upinjali da objasne kako je neko super svi se mi vodimo prema intimnom osećaju i proceni. To važi i za da decu.

Da se razumemo, nisam nikakva baksuz babetina koja zamišlja da je vaspitano ono dete koje k’o balzamovano na stolici sedi i treperi u strahu od miga roditelja. O ne.

Razlika između vesele, aktivne, radoznale i živahne dece i one koja su bezobrazna, drska, vaspitno napuštena i zapuštena je veoma jasna.

Da, jasna je, svima osim roditeljima takve dece.

To su oni koji svoje “divne i slatke” mališane puste da divljaju i prave haos (ma oni su samo zaigrani i kreativni) a na svaki prigovor da to drugima smeta reaguju dal’ besno, dal’ uvređeno uz konačne reči – vi ste rasisti, mrzite decu, ukidate njihovu slobode i sl. budalaštine iz arsenala poimanja famozne korektnosti.

Jer naravno gde umišljenoj mami i utripovanom tati reći da im je dete nevaspitano. Kako bahatima reći da im je dete bezobrazno. Pa to k’o šamar da ste im opalili.

A, gle čuda, ti isti će na slično ponašanje TUĐE dece histerisati o tome kako danas svakakve budale rađaju decu i kako oni nisu dužni da trpe teror primitivnih i nekulturnih. O da. Ne sumnjajte u to. Licemerje je sinonim za život danas i ovde.

Mi živimo u vreme apsurda. U ime zaštite dece i njihove dobrobiti odgajaju se generacije razmaženih i egositičnih individua. Klici od malih nogu dobijaju i formalne i neformalne sugestije da im je sve dozvoljeno. Da kada nešto žele samo treba da zakmeče a ako to ne upali da što jače i više vrište ili prave scene da bi to dobili. (Pa makar im sutra i glave došlo.)

Sem toga, mnogi roditelji kao da se takmiče u ugađanju deci forsirajući samodovoljnost i samodopadljivost kao dobitnički životni princip. (Dok se ne dokaže suprotno).

Da, to je njihovo pravo i stvar izbora ali šta biva sa pravima i izborom nas posmatrača da ne plaćamo cenu tog vaspitnog eksperimenta. Ups, pa o tome se baš nešto i nije razmišljalo.

Imam dovoljno i razumevanja i takta za mnogo šta ali iskrena da budem uopšte ne uživam u performansima razmažene dečurlije. Tipa – sedite u kafiću s prijateljicom i opušteno ćaskate dok ne stignu savremene kul mame koje puste mlađanu decu da se eto malo igraju jurcajući između stolova i svako malo urlaju. Jer kako bi drugačije privukli pažnju zauzetih mama. Zauzetih, jelte, blejom u telefon ili trač rubrikom.

Ma da, to je baš zanimljivo. Al’ sam ja eto komplet kreten pa mi smeta što gledam kako će mi sok u krilu završiti ili se trzam kad se luče malo prodere k’o da ga živog deru. Ma ja sam bre ukidač slobode i prava. One imaju pravo da izađu na kafu i uživaju. Uz samo jednu malu opasku, one uživaju, ostali ne baš. Ali svi ćute jer ne dao vam bog da se pobunite, iz momenta pljušte teške kvalifikacije.

Nemam takođe posebno razumevanje ni za to kada me utripovani tinejdžer besno gleda jer se ne kliberim na njegovu kretensku izjavu ili na to što je recimo praznu limenku bacio na sred autobusa u potpunom ubeđenju da je velika faca i strašno moćan lik. Ali opet, ne dao mi bog da reagujem mogu još i batine da dobijem a ako na njih uzvratim mlađani će slatkiš žrtva biti.

Mi danas imamo epidemiju razmažene, drske i nedvosmisleno bezobrazne, čak i obesne dece (čitajte emotivno zapuštene) koja imaju ideju da sve mogu i da im je sve dozvoljeno. Ideju koju su im u um posejali pre svega roditelji svojim vrlo neprincipijelnim, previše popustljivim ili pak komplet nerazumnim vaspitanjem. 

Problem u celoj priči nije to da li oni meni smetaju ili ne, (ja skoro uvek mogu da se sklonim na drekavac free teritoriju). Problem je u tome u kakve će ljude oni izrasti. Fine i dobre, uspešne i srećne, zadovoljne i stabilne. E pa neće. Ni pod razno. Te se bajke ne dešavaju.

Bojim se samo da ponosni roditelji malih tirana neće imati opciju da se sklone kad im se mladunci u velike despote pretvore. I kad im na naplatu stigne to kako su ih vaspitali.