Da se u priči manemo mladalačkog otkrivanja sveta i žena gde je vernost uglavnom zadnja stavka o kojoj se razmišlja. Da se manemo klinaca koji istražuju i sebe i svoje ljubavno-seksualne ali i emotivne kapacitete. Da se manemo njihovog zaljubljivanja koje je mahom determinisano stalnim naletima hormonima. Nego da se pozabavimo onima koji su toj priči (bar formalno) davno utekli. Onim ozbiljnim, ostvarenim (urbanim) muškarcima.

Danas je imperativ života – biti uspešan. Lova je glavno merilo tog postignuća. San života mnogih sveden je na to da se izgovori – ima se, može se. U toj opsesiji materijalnim čini se kao da je sve dozvoljeno. Čini se takođe i to da su duhovne i moralne vrednosti poprilično izrelativizovane. Ponekad i do mere da se nekada uobičajeno ponašanje proglašava gubitničkim. U tom smislu mnogi uspešni muškarci se sada proglašavaju šonjama ako imaju samo ženu.

Stvar statusnog simbola postaje imanje (mlađane) ljubavnice. Posebno kada se dođe u određene (krizne) godine. Kad se brak “izliže i izbledi“.

Došli smo u situaciju da u nekim krugovima ljudi vernost nije merilo ičeg pohvalnog. Naravno, poželjno je imati porodicu i naslednike, ali je pitanje moći i potvrđenja muškosti ili švrljati naveliko ili poluzvanično šetati atraktivnu cicu. Bitno je utemeljiti se i kao neko ko ume da napravi pare ali ume i da odvoji ribu.

E sad, što to uopšte nije nikakav napor, ajte molim vas ko će u te detalje da ulazi. To što danas oko svakog iole situiranijeg muškarca vreba gomila za ljubav raspoloženih devojaka koje samo čekaju priliku i njihov mig pa da se u igru ubace, to ćemo zanemariti. Pravićemo se da ta šema ne postoji. Pravićemo se da je on stvarno ultra mačo a ona nežni cvetak.

Moderno doba kao da nameće igranje određenih igara i ubacivanje u nekakve tipske uloge pokazivanja veličine.

Sredovečni, poslovno ostvareni muškarac tako bira onu – vidi me kakav sam mrak tip, kakvu žensku mogu da osvojim. Ma bre za mene je nebo granica.

Mlada, (atraktivna) devojka koja preferira lagodan život (na tuđ račun) bira onu – kakav ulov, s njim ću da ostvarim sve svoje finansijske snove. A možda ga i skroz zaludim pa otkači onu njegovu babu.

Možda sam ovu sliku (malo) iskarikirala ali svakako je jasno o čemu govorim.

Naravno da se ne ponašaju svi uspešni muškarci tako. Međutim, mnogi od njih su nove trendove i slobode jedva dočekali. I u ime njih će lako naći zamerke svojim suprugama i partnerkama. Lako će naći formalan razlog da kažu da nisu zadovoljni, da su zanemareni, da žena ne može da ih isprati i sl. Da je varanje posledica njenog ponašanja, znate već: zvoca, zanoveta, ima nerealne zahteve, zapustila se, samo je deca interesuju, ne poštuje ga dovoljno, ne divi mu se dovoljno…

Da se ne lažemo, kad neko reši da tuđa bašta bolje miriše, svojoj će naći hiljadu minusa.

Istina je da kada u vezi nema dovoljno ljubavi i suštinskog razumevanja lako se odleprša dalje.

Priča o varanju se na kraju uvek svede na to koliko je neka veza na čvrstim osnovama i zasnovana na istinskoj povezanosti i bliskosti. Na istim životnim principima i sličnim pogledima na svet.

Ljudi koji se vole i koji imaju sistem života u kom skladno funkcionišu, koji porodicu doživljavaju kao luku mira i mesto sigurnosti, kao neku vrstu svog utočišta neće olako prodati svoj spokoj i bliskost za malo jeftino upakovane strasti. Neće poleteti za vizuelnim čarima i providnim laskanjem a u ime nekakve nazovi popularnosti.

Muškarcu koji ima jasnu svest o tome ko je nije nužan trofej da namiri svoj ego. Da njime dobije nazovi potvrđenje ili divljenje okoline. On ne prodaje sklad zarad trenutne zabave.

Lako odu dalje oni koji koren i nisu pustili. Oni koji svoje emocije nisu investirali u partnera. Bar ne odistinski.

(A zašto nisu, e to je već za posebnu priču.)