Kažu da je lakše izboriti se sa strahovima koji su konkretni. Da je mnogo veća muka sa onima koji su iracionalne konstrukcije našeg uma.

Moj strah br 1 iz kategorije racionalnih je strah od visine. Nisam se nikada previše bavila šta je njegov okidač. Da li je to stvar neke traume iz ranog detinjstva ili šta god već.

Kako moje okruženje nema taj problem manevarski prostor za negovanje svoje fobije nisam imala. Vrlo često ni izbor da zbrišem. Obično sam bila prisiljena da se s njom suočavam iznova i iznova. I s nestrpljenjem čekam da se spustimo na sigurno.

No stvar je pre nekoliko godina eskalirala. Bila sam u poseti ljudima koji žive na 20-tom spratu. S njihove terase pogled je fenomenalan. Međutim, ja na nju nisam smela ni da kročim. I meni samoj je sve to bilo u isto vreme i mučno i smešno, ali je fizička manifestacija straha bila takva da su tih korak-dva bili poput koraka u ambis.

Ta situacija me je nagnala da se konačno zapitam – odakle sve to. Zašto me toliko uznemirava visina.

Ovog puta ne bih o razlozima i njihovom psihološkom tumačenju već o svojoj odluci da više neću dozvoliti da me taj strah sputava. Da neću čekati da budem dovedena pred svršen čin pa da moram da se popnem na neki vidikovac i slično. Da ću se SAMA odvažiti da uradim ono čega se plašim.

Ovog leta mi se za to ukazala prilika. Toranj katedrale u Tubingenu. Platila sam uredno evrić za ulaznicu i krenula. Prve kružne kamene stepenice sam nekako i prošla uz jasnu, mračnu asocijaciju na film Ime ruže. Onda su usledile drvene. Tu sam već imala 150 otkucaja srca u minuti i košmar u glavi. Plus neobjašnjive senzacije u stomaku. Stigla sam do nivoa zvona i pomislila – ako sad zazvone, ja sam pokojna.

Kad sam, nedugo zatim, ispred sebe ugledala usku metalnu stepenišnu skalameriju stala sam i naglas rekla – ja dalje ne idem.

Ne znam koliko sam dugo stajala hvatajući vazduh, što od umora što od napada panike, kad sam počela da psujem. E pa neće to tako moći, sunce ti j…., nego se penji pa makar ti zadnje bilo.

I popela sam se.

Kao čičak trakom sam leđima bila priljubljena za kružni zid tornja. Čak sam i nešto slika uslikala. Potom sam se vratila unutra. Malo posedela na klupi u toj maloj prostoriji na vrhu a onda ponovo izašla i na miru posmatrala grad.

U silasku su mi se stepenice činile uobičajeno strmim i ni iz bliza tako strašnim kao kada sam se penjala. Jasno se sećam svoje misli – a oko čega, Natalija dušo, sva ta drama.

Sasvim sigurno nikada neću praviti ludorije i penjati se na ograde i bedeme u ideji najboljeg selfija i dokazivanja svoje hrabrosti ali teško da ću ikada više toliko intenzivno i fizički preživljavati napade straha od visine.

Pričajući kasnije ljudima o svom poduhvatu zezali su me naveliko da je sve to zbog evrića i da nisam platila to penjanje da bih verovatno odustala. (Da da, nama s Balkana samo iz džepa uzmi i odma’ sve druge frke prestaju).

Kako god bilo i šta god bila motivacija na kraju se računa samo savladana prepreka. Sve ostalo postaje nebitno.

I da rezimiram –

strahovi se leče SVESNIM suočavanjem s onim ćega se plašimo. Samo tako i nikako drugačije.