Nije on bio nezanimljiv, opet, nije ni odlepila za njim. Premišljala se ali je na kraju ipak pristala da se vide. Ubedila je sebe, pa čak i da se ispostavi da je bezvezni lik ta jedna kafa neće biti smak sveta.

Pojavio se u dogovoreno vreme. Skockan lik. Obučen po poslednjoj modi, sav u trendu uspešnog muškarca. Ma sve po propisu.

Kavaljer u nagoveštaju, otvorio je vrata od kafea i propustio je da uđe. Prva rečenica koju je izgovorio kako su seli bila je – tako sam srećan što te napokon vidim.

Rekao je to uz najcakaniji osmeh zavodnika.

Naručili su piće i taman da krene ćaskanje začuo se njegov mobilni. Rutinirano ga je zgrabio usput joj rekavši – izvini, posao mi ne da mira.

Nema veze – odgovorila je. Posao nam je svima jako bitan.

Na drugi prekid već nije imala osmeh na licu. Ok je sve to, karijara i novac ali nije im ovo 18 izlazak, mogao bi malo da se uzdrži. Toliko ne gori nigde.

Kada se nedugo zatim ponovo uhvatio za telefon na zvuk notifikacije bilo joj je jasno da to nije priča samo o poslu. Ali njoj više i nije bilo važno, zamarala ju je cela ta situacija i imala je želju da taj njihov pokušaj komunikacije to što pre okonča i ode.

Čekajući da završi to pregledavanja čega god shvatila je u nekom trenutku da se on skroz zablentavio u ekran i da više nije svestan njenog prisustva.

Pomislila je – šta ja uopšte radim ovde, statiram kao nekakav kip. E pa neće moći brate, nisam ti ja bre dekor.

Nečujno je ustala i uputila se ka izlazu. Osvrnula se kada je već bila napolju. On je i dalje piljio u telefon.

Nasmejala se cinično i naglas opsovala – koji jebeni debil, ne mogu da verujem. Nije ni primetio da sam otišla. On i dalje zuri u ekran. E da i ovo doživim.

Iako je sebe ubeđivala da nije razočarana, da je super što je odmah skontala s kakvim tipusom ima posla svejedno je bila besna kao ris.

Pomislila je, bolje da se prošeta i ohladi glavu pre nego što se vrati u stan.

Besciljno je tumarala razmišljajući kako je sve to s tehnikom otišlo dođavola. Kako se ljudi polako pretvaraju u zombirane zavisnike. Palo joj je tada na pamet da on zapravo van mreže, van okvira ekrana, nije ni postojao.

Iz te misli trgao ju je zvuk mobilnog. Zvala ju je kuma. K’o naručena, taman da nekome ispriča za biser.

Posle onog standardnog – gde si, šta si, usledila je njena žalopojka. No kuma ju je brzo prekinula – aj ne drami mnogo, nego kad si već u centru, svrati na pitu sa sirom. Za koji minut je vadim iz rerne a znam da voliš toplu da je jedeš. Zaboravi kukanje i mračenje, batali razglabanje o budali, nego pohitaj. I zapamti, da nije sokoćala, ne bi bilo ni vruće pite.

Nasmešila se i klimnula glavom. I to što kaže, nije do tehnike, već do onih koji je u ruke uzmu. Kao i sve drugo.

Ubrzala je. Da se ne ohladi. Pita, naravno.