zašto neki muškarci ničim provocirano mrze žene.

Za početak malo razjašnjenje. MRŽNJA je emocija koja je posledica nekog konkretnog dešavanja. Neko nešto uradi/kaže što drugoj strani nikako ne prija i egu ne godi i onda usledi napad besa i mržnje koji su reakcija na to konkretno zbivanje. Mržnja je stoga osećanje koje se javi u određenoj situaciji ali ne opstaje nužno na duže staze.

Mržnja koja ne prestaje i koja nije vezana za konflikt već za samu osobu je PREZIR. Dakle, ne radi se o tome da neko nešto pogrešno kaže ili uradi pa to bude dočekano na nož, već o tome da šta god da kaže i uradi sve se doživljava kao loše. Osoba se etiketira kao loša. Kao u celini bezvredna. Na nju se, ma koliko se trudila i kako god se ponašala, gleda iz ugla nedostojnosti. I ne postoji način da neko ko je određen za prezir zavredi poštovanje i uvažavanje.

U tom smislu adekvatnije bi bilo reći da postoje muškarci koji preziru žene. Oni u nekom trenutku života donesu odluku da su sve žene bezvredne. Neki od njih su te svoje odluke vrlo svesni, i na nju ponosni, dok je kod nekih to polusvesni ili u potpunosti podsvesni mehanizam.

U prvom slučaju radi se o muškarcima koji po genetskom sklopu nisu posebno emotivni a odrastali su pod specifičnim okolnostima. Zapravo, u okruženju gda su žene tretirane kao niža bića. I gde je taj njihov status otvoreno, jasno i nedvosmisleno iskazivan.

To su obično sredine gde se otvorena mizoginija prenosi s kolena na koleno. Gde je uloga žene svedena na mašinu za rađanje i bespogovorni fizički rad. Gde se svaki pokušaj izlaska iz nametnute uloge surovo kažnjava. U tom smislu neempatični muški potomci brzo i lako usvajaju dominantan obrazac ponašanja. Pošto majka ćuti i trpi, ne pokušava ništa da promeni, miri se s verbalnim i svim drugim oblicima zlostavljanja oni u nekom trenutku zaključe da ona epitete bezvrednosti i sledstven tretman i zaslužuje. Jer:

da je drugačije, pa valjda bi se pobunila.

(To da svaka, pa i najmanja pobuna ženi donosi batine i još gore ponižavanje sin u početku ne razume a kasnije namerno previđa.)

Ovo je donekle uprošćeno objašnjenje mehanizma otvorenog prezira prema ženama koji je posledica specifičnog vaspitanja. U današnje vreme on je sve ređi ali je i dalje do određene mere prisutan. I dalje postoje muškarci koji žene tretiraju isključivo u maniru – ma sve njih samo treba jebati i mlatiti, za bolje nisu.

(((O repovima, delimičnoj i prikrivenoj mizoginije ovog puta ipak ne bih jer je to posebna priča))).

Drugi i mnogo opasniji i teže uočljiviji oblik prezira je onaj kojeg sami muškarci nisu svesni. Ili bar ne do kraja.

Ovaj oblik prezira nema veze sa primitivnim seksističkim sistemom vaspitanja ali ima SVE veze s odnosima u primarnoj porodici a pre svega odnosom sin-majka.

Niko se ne rađa s idejom da bilo koga i bilo šta mrzi. Deca ne razumeju koncept mržnje ali ga vremenom i te kako nauče, posebno ako im odrasli daju mnogo povoda za to.

Dete koje živi u skladnoj porodici gde se roditelji uzajamno uvažavaju nikada neće izrasti u ženomrsca. U njih se pretvaraju sinovi koji su izloženi čudnim porodičnim dinamikama i nerazumnom ponašanju roditelja. Ponašanju koje ih upućuje na to da izvedu vrlo pogrešne zaključke i o suprotnom polu ali i o životu i ljudima uopšte.

Uzmimo recimo primer hladne i neemotivne žene koja se po svojoj proceni pogrešno udala i ostala zarobljena u očajnom braku samo zbog deteta. Da li mislite da će ona na njega gledati s ljubavlju. Teško da hoće. Ako misli da nema izlaza, da nema snagu ili računicu da se „obračuna“ s partnerom ona će se obračunati s drugim (nemoćnim) muškarcem koga će nekom svojom čudnom logikom okriviti za promašen život. Naći će žrtvu na koju će iskaliti sav svoj bes. I tako kreću krugovi pakla.

Klinac u ideji da majka treba da ga voli doživljava sve samo ne ljubav. Ona ga u boljem slučaju zanemaruje i sve u vezi njega obezvređuje. Ništa što on uradi nije ni dobro ni ispravno. U gorem slučaju ga zalostavlja i omalovažava, često ne nužno fizički koliko verbalno i emotivno. Još ako je njeno ponašanje podvojeno, jedno kad su nasamo a drugo kada su u društvu, tu je sluđivanje garantovano. Ponekad je surov odnos prema detetu određen mišlju – zbog tebe sam sjebala život ali ćeš ti zato ispasti kako JA hoću. I onda kreće agresivno nametanje ličnih očekivanja i ambicija i nasrtljivo određivanje kako sin MORA da živi. Pri tome su to žene koje su u potpunosti nesposobne za bilo kakvu pohvalu i afirmaciju.

Uz takav tretman teško da će sin odrasti u izbalansiranu osobu s jasnom idejom šta je ljubav. Mnogo je verovatnije da će imati problematičan odnos prema ženama i doživljavati ih kao odvratna bića. Jer:

ako mu je majka takav monstrum, kakve li su tek ostale.

(Treba naravno naglasiti da neće svaka žena razočarana u muža i brak iskaljivati svoj jed na deci ali neke od njih, na žalost, to vide kao rešenje).

Ženomrsci su uvek muškarci koji imaju vrlo problematičan odnos s najbitnijom ženskom figurom u životu, a obično su to majke. Pri čemu je često uloga oca svedena na puko bračno statiranje ili potpunu nezainteresovanost za porodična zbivanja.

Kada se sin u najosetljivijim godinama svog života oseća kao ostavljen na milost i nemilost bezosećajnoj majci koja ga kinji i konstantno šalje signale da je: loš, promašaj, nikakav, bezvredan, smešan, jadan, glup; da bi joj bez njega život bio savršen, da joj je ukinuo šanse za sreću, da joj je upropastio karijeru, i sl… on će u te njene ideje poverovati I/ILI će u vrsti bunta ili oblika zaštite ubediti sebe da su sve žene nemilosrdne aždaje.

S godinama i sazrevanjem, onda kada umaknu iz “toplog porodičnog gnezda” mnogi ženomrsci neće trošiti vreme i energiju da se razuvere, već naprotiv, da nađu još više dokaza da su u pravu. Da žene jesu zlobna đubrad, teške manipulatorke …

Neki od njih će sve svoje mentalne i emotivne resurse upotrebiti da konstantno nalaze materijal za to da su sve žene iste i neće se previše truditi da ostvare iole bliskije odnose s njima. Držaće se na distanci.

Drugi će pak ulaziti u veze ali ih primarno svoditi na lov na ženine greške dobijajući time satisfakciju da su u pravu. Realnu potrebu za ljubavlju, u nemogućnosti da se odupru usvojenom viđenju, zameniće potragom za svedočanstvima ženske nepodobnosti. Oni će nekada svesno, češće nesvesno, partnerku stavljati na probe i iznova i iznova testirati njihovu ljubav i privrženost zarad toga da bi našli potvrde svoje teze: sve ste vi iste pokvarene kučke.

Oni u vezama ne traže dokaze ljubavi već dokaze ženske nedostojnosti.

I što se žena više trudi da prema njima bude bolja i korektnija, da što veću ljubav i pažnju iskaže oni će se više i jače truditi da nađu potvrde da je sve to laž i gluma. Lestvica se vremenom samo podiže. I nema tog gesta naklonosti koji nekom mentalnom vratolomijom neće biti preveden u ženski manifetluk i lukavštinu.

Najteže je kada sam muškarac uopšte nije svestan toga da u odnose ulazi s pozicije prezira.

Kada samog sebe ubedi da je u svom ponašanju sasvim korektan a ona eto loša. To je posebno problematično ako je on inteligentna osoba s realnim životnim dostignućima. Takva pozicija muškarcu lako daje za pravo da sam sebi kaže – pametan sam i uspešan, teško da ja grešim, ona je loša…

Kada govorimo o preziru bitno je naglasiti da on nema veze sa stepenom intelekta niti društvenim miljeom. On ima veze samo sa nesposobnošću čoveka da se izbori s vrstom psihološke traume.

Ono što posebno treba naglasiti je da neće svaki muškarac koji je odrastao uz dominantnu i kastrirajuću majku izrasti u ženomrsca. Obično je potrebno da se sklopi još po koja kockica za konstrukciju prezira.

Za kraj, dokle god muškarac ne postane zaista svestan da ima animozitet prema ženama i na njemu ne poradi (skoro obavezno uz stručnu pomoć) tu pomaka nema.

Ženama koje se nađu u vezi s muškarcem koji a priori prezire žene sledi pakleno iskustvo. Tim gore i teže što je muškarac socijalno i društvano uspešniji i potvrđeniji. Takvi, dok žena ne shvati s kim ima posla, mogu da dovedu u pitanje osnovne postavke njene ličnosti. Da je skoro komplet izlude i navedu da sumnja u sve u vezi sebe.

Muškarac svoje ponašanje obojeno rezignacijom prema ženama doživljava kao sasvim normalno a svoje nemoguće uslove ili neprovocirana praskanja kao opravdana. To su veze poput kretanja po minskom polju. Žena je tu stalno u poziciji da se za sve u vezi sebe pravda ili da svaki svoj postupak objašnjava. A svaka njena “pogrešna” reč (a kamoli postupak) se odmah uzima za zlo, u maniru – aha, to je to, znao sam ja da ona mene laže i maže. Ma kakva ljubav, još jedna pokvarena folirantkinja. Da me voli to nikada ne bi rekla/uradila.

Tragedija sa ženomrscima je u tome što oni i nemaju nikakav ideal i definiciju ljubavi. (Jer su i sami za nju ostali zakinuti). ONO NEŠTO što bi žena trebala da uradi da zadobije njihovo povrenje, u stvari i ne postoji. Samim tim ne postoji ni šansa za ljubav i razumevanje. Sve je unapred osuđeno na propast  i svaka bitka unapred izgubljena.

Ne možete naučiti ljubavi nekoga ko je ne razume i u startu odbija. Ne možete pomoći nekome ko ne želi da prizna da ima ozbiljan problem.

Ono što možete je da odete i poštedite sebe daljeg mučenja.  

-*-

Ako vam je potrebna psihološka pomoć ili savet, ako vas muče neka ljubavna ili životna pitanja, pišite ili zakažite online konsultacije. Tu sam za vas. nadastep@gmail.com