Svi mi volimo da znamo kako drugi reaguju na to što radimo. Na to kako obavljamo svoj posao. Koliko su nekim konkretnim stvarima ili uslugama zadovoljni.

Mišljenje nekih nas baš zanima i gorimo da ga saznamo. Opet, do stava nekih drugih nam baš i nije stalo. Sve to, naravno, zavisi od toga kako mi kotiramo ljude u smislu njihove merodavnosti i stručnosti. Često i dobronamernosti.

Neki uvek kažu ono – jao, baš je super, mnogo si to lepo uradila… A u stvari nas skidaju s kičme. To i ne bi bilo toliko loše da kako se okrenemo ne krenu s ogovaranjem.

Druga fela ljudi će kritikovati čak i onda kada im se nešto sviđa zato što im je pridikovanje stil života. Ili zato što su ljubomorni i zavidni. Zato što bi rado da i oni isto umeju.

U tom smislu, najpre nam je bitan stav ljudi koji su po konkretnom pitanju meritorni. Koji će umeti da procene realnu vrednost onoga što radimo jer je to deo njihovog miljea ili ekspertize. Dakako i onih do čijeg nam je stava, iz nekih nama znanih razloga, stalo.

E sad druga stvar.

Kako tražiti povratnu reakciju? Ili bolje, da li je uopšte tražiti, i kada.

Neki ljudi u želji da saznaju koliko to što rade stvarno vredi umeju da budu poprilično navalentni i netaktični. Pa krenu s pitanjima:

-a je l’ ti se sviđa,

-a je l’ da da je baš dobro ispalo,

-jao baš sam srećna i jedva čekam da saznam da li se i tebi dopada i sl.

To je vrlo nezahvalna polazna pozicija za nekog ko treba da kaže svoj iskren stav. Posebno ako ne deli isto oduševljenje.

((Inače, pohvale su sjajna stvar ali mogu da budu i mač sa dve oštrice. Ako ne postoji bar minimalna doza objektivnosti onda se ljudi zanesu u ideji sopstvene savršenosti i prestanu da napreduju. A to je prvi korak ka strmoglavu.))

Traženje povratne informacije valjalo bi stoga da bude elegantno i nenametljivo plasirano. Takvo da druga strana ima slobodu da bude iskrena.

Međutim, za mene su poseban fenomen feedback-ovi u najavi.

Ono kada vam neko obeća svoje mišljenje, a da to zapravo niste ni tražili, niti kroz priču uvijeno provukli kao svoje očekivanje.

Zašto mi je to toliko intrigantno?

Otuda što sam primetila da dosta ljudi koji se usrdno unapred nude da iznesu svoj stav, isti često uskrate. Pa od onog, ničim provociranog, javljam utiske, ne bude ništa.

Tu čovek ostane zapitan. O čemu se ovde radi? Zašto ljudi potrče da obećaju nešto a onda to ne urade? Koji su njihovi razlozi za takvo ponašanje?

Mogući odgovori su:

-Neki ljudi koji samoinicijativno obećaju reakciju to rade zarad lične promocije. To je njihova fora da se osete bitnim i važnim.

-Neki obećaju feedback iako često nemaju ni vreme ni energiju, a ni želju, da se bave analizom bilo čega što zahteva više od 3 sekunde truda. Ali pričati o svom (imaginarnom) naporu je mnogo primamljiva stvar. Dakle, ponovo lična reklama.

-Nekima je navek jezik brži od pameti. Vole da se trpaju i kad im niko ništa ne traži. To je jače od njih.

-Neki to rade otuda da bi ih drugi posle vukli za rukav. I to je vrsta tripa veličine.

-Neki nisu zadovoljni ali ne žele rizik od lošeg prijema te reakcije pa stoga biraju ćutanje.

-Neki imaju svoje specifične razloge zašto izaberu da ne kažu ništa. To su obično oni koji imaju interne kalkulacije na osnovu kojih odrede da li će, ili ne, reći svoj stav. Pa ako im se uklopite u postvljen scenario imate povratnu reakciju, ako ne, nikom ništa.

Mene taj manir poprilično iritira.

Ako te ne vučem za jezik, a što ga vučeš sam.

Inače, dovoljno puta mi se desilo to – nikom ništa. Od nekih ljudi sam to očekivala, (da je bilo drugačije iznenadila bih se). Neki su možda mislili da sam osetljiva i da bi me njihova istina uzrujala i povredila. Ili pak da sam nadobudna pa bih na negativu reagovala eksplozivno. A možda su cenili da bi feedbeck trebalo na neki način da naplate, a tu spremnost s moje strane nisu osetili.

Kako god, moja mašta ne ume da dobaci do odgovora na tu enigmu.

Međutim, istina je da su me neka ćutanja baš iznenadila. I zabolela. No ostaće nepoznanica zašto sam iskulirana.

Znate, ima nečeg pomalo malicioznog u podsticanju nečije radoznalosti a onda povlačenju bez reči: U maniru – puj pike ne važi.

Te stvari ne treba raditi. Ako ni zbog čeg drugog, da sebi slično ne naslutimo.