Zapitala sam se:

zašto ljudi tako uporno traže potvrđenje od onih koji im ga NIKADA nisu dali. I odakle očekivanje da će ga jednom dati.

Zašto ljudi to rade sebi? Da li je to zbog ideje da nada zadnja umire. Da su čuda moguća.

Hajde malo da promislimo o tome koliko su ona zaista moguća.

Ako vas roditelji ili bližnji kinje ceo život, iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, ako od njih nikada pohvalu niste čuli, ako ste uvek i za sve krivi i odgovorni, ako ni jedno postignuće nije dovoljno dobro, odakle ideja da će se to promeniti i okrenuti.

Otuda što bi trebalo, što su vam to najbliži, što bi trebali da vas vole. Što je istina i pravda na vašoj strani. Što Bog zna da ste nevini. U savršenom svetu bi to trebalo tako da bude ali savršen svet, na žalost, ne postoji.

Ljudi koji odluče da mrze i preziru (iz njima znanih razloga) i rade to pasionirano jako dugo, ne menjaju svoje stavove zato što to drugima treba. Zato što ti drugi vape da bar jednom u životu čuju – vrediš, poštujem te.

Kad neko strastveno, posvećeno čak, ponižava i zlostavlja najbliže, očekivati da će neki gest tih koji su određeni za odmazdu napraviti razliku, učiniti da oni progledaju i shvate svoju grešku je u domenu naučne fantastike.

Istina je da neki ljudi ne umeju da vole.

To je sve zajedno i tužno i tragično ali je realnost.

Suština ove priče otuda nije u zlostavljaču, već u očekivanju zlostavljanog da se taj obrazac nekim proviđenjem promeni. A glavno pitanje je –

odakle i čemu taj mazohizam i energija da se u njemu istrajava.

U ovoj mučnoj priči nameću se i mnoga druga pitanja:zašto neki ljudi skoro očajnički traže potvrđenje od onih koji im ga neće dati.

-zašto je mišljenje osvedočeno loše osobe bitnije od lepih reči dobrih i realnih ljudi,

-zašto se uporno traži ljubav od osobe koja ne ume da je da, koja ni samu sebe ne voli,

-zašto ljudi sebe osuđuju na stalna razočaranja, gorke pilule iznova i iznova,

-zašto stopiraju svoj život u čekanju nemogućeg,

-zašto sebe dodatno kažnjavaju, zar već nisu dovoljno kažnjeni,

-šta odbačenom suštinski znači to očekivanje potvrđenja od zlostavljača,

-zašto je tako teško prekinuti taj obrazac,

-zašto je tako teško ostaviti zlostavljača da živi svoj bes i jarost ako za drugo ne želi da zna,

-zašto je tako teško mir, potvrđenje i sreću potražiti drugde. …

Promišljanje i odgovori na ova pitanja nisu ni malo laki ali je to jedini pravi put izlaska iz začaranog kruga patnje.  

Za kraj ću ponoviti.

Ako neko 5000 puta uradi isto, odakle ideja da će 5001 uraditi drugačije. Kad neko nedvosmisleno dokazuje da živi za to da ponižava i vređa odakle vera da će odjednom progledati, da će napokon shvatiti da greši.

Neće.

I opet da ponovim, NEĆE.

Nema tog dela, tih reči koje će zlostavljača urazumiti. Jer nije do DRUGIH, do njih je.