Da sam na njenom mestu JA bih to mnogo bolje,

Da imam takve uslove, ih, gde bih JA stigao,

Lako je njemu da se džekira kad ima lovu,

Lako je njemu, znaš to ko je njegov ćale,

Lako je njoj, ona je lepa i samo okicama trepne i sva se vrata otvaraju

…

Od ovakvih i sl. rečenica momentalno dobijam ospice. A tek kad krenu da mi razglabaju i serviraju teorije o tome šta bi sve oni VELIKO uradili da su u poziciji tih privilegovanih drugih, dođe mi da vrištim.

Tačno imam poriv da zaurlam – jao stvarno, baš šteta što nisi na njihovom mestu, što si zapravo lenjov koji kmezi nad hudom sudbinom dok sjebava sopstveni život pljeći u tv ekran ili mobilni. Mrdni bre dupetom i uradi ono što možeš. Prestani da češeš jezik zarad kojekoga kao da te u rezervi čeka drugi život.

-*-

Švedska, (Nemačka, Austrija, Norveška, Holandija i sl) je 100 puta bolja od nas.

Oni su tako organizovani i disciplinovani, nisu kao mi stoka…

Oni imaju sređenu državu, pravni sistem. kod nas je sve sranje …

…

Na pomen ostrašćeno izvaljenih rečenica ovog tipa pritisak mi skoči na 200.

To je kao da se ozbiljno bavimo analizom zašto na jabuci ne rađa ananas. I onda krenemo u zgražavanje kako je to strašno i nedopustivo.

(Zamislite, mi nismo Švedska. Stvarno otkriće).

Razumem i maksimalno podržavam potrebu da budemo inspirisani boljima od sebe i da u tom smislu radimo sve što možemo kako bi dostigli to dobro kojem težimo.

Međutim, problem je što se zanemarljiv broj ljudi poredi s drugima zarad poriva da se inspiriše njihovim postignućima. Naprotiv.

Mi obalavimo pričajući da bi nekoga ili nešto ocrnili. 

Nisu nama drugi inspiracija, nego iritacija.

U ličnom kontekstu mi mahom umanjujemo i relativizujemo svoju odgovornost, bavimo se opravdavanjem sopstvene inertnosti i bezidejnosti. Uspehe drugih obezvređujemo i proglašavamo srećom, spletom okolnosti ili kao posledicu isključivo imanja novca i veza.

U društvenom kontekstu imamo nerealna i nestvarna očekivanja i slektivnu amneziju na činjenice o tome gde živimo. Imamo polubajkovita očekivanja promena (i to preko noći) tretirajući istorijske, ekonomske, društvene, sociološke prilike kao potpuno nebitnu stvar.

Ma jašta, samo treba silno da zaželimo i za koju godinu Srbija postaje Švedska. Mislim stvarno?!

Država je mnoooogo više od bilo kojeg pokazatelja materijalnog bogatstva. Karakter nacije određuje to gde će ona stići.

Srbija je takva kakva jeste a ko misli da je to pitanje isključivo aktuelne političke garniture živi u golemoj zabludi. (Da je tako, to bi bio skroz laganini problem i brzo rešiv. Ali nije.)

Jebe nas mentalitet sprski. Onaj koji imamo vekovima unazad. Inati i mudrovanja, teorije zavere i antiprotivnost, sindrom da komši crkne krava, izmišljanje tople vode svako malo… (Znate o čemu pričam)

E zato nismo Švedska. I nikada nećemo biti Švedska.

Mešati babe i žabe, ne ide to.

Ko to ne želi, ili ne ume da vidi, a šta da kažem – prionite na rad da se dokopate zemlje svojih snova jer dok smo mi ovakvi kakvi smo od suštinskih promena ništa.

-*-

Ako vam treba psihološka pomoć ili vas muče neka pitanja, pišite, Tu sam za vas. nadastep@gmail.com