Da li posle nekog vremena proveravate da li su vaši izbori i dalje pravi?

Da li su neka NE i dalje najbolje opcije?

Svet se menja, ljudi se menjaju, okolnosti se menjaju i otuda neke naše odluke mogu biti dovedene u pitanje. Posebno one oko kojih smo se dvoumili i lomili. Zato malo šta u životu treba da bude u kamenu isklesano.

Preispitivanje je stvar zrelosti ali i odraz toga da sami sebi želimo dobro. Da se trudimo da u svakom trenutku biramo najbolje. Držati se prevaziđenih stavova nije odlika karaktera već tvrdoglavosti. A ona se obično skupo plaća.

Opet, u slučaju kada su naši izbori zasnovani na jasnom razdvajanju dobrog i lošeg, kada nema nedoumica, testiranja nisu nužna. Ako nam neke stvari ne odgovaraju dugo vremena, teško da će ikada. Ako se nedvosmisleno razočaramo u neke ljude i njihovo odnos prema nama teško da se oni mogu toliko promeniti da zasluže drugu šansu.

Međutim, ako nam sam život namesti situacije da svoja uverenja testiramo mislim da to treba da uradimo, ma koliko bili ubeđeni u to da se ništa neće promeniti. Ako ni zbog čeg drugog, ono da budemo pred sobom čisti. I još sigurniju u svoju prvobitnu procenu.

Relativno skoro sam bila u takvoj situaciji. Rekla sam sebi, ako se već tako sklopilo, ako se prilika za “proveru terena” ukazala, valja je i iskoristiti.

Očekivano, moje pređašnja odluka se potvrdila. Nisam omašila u proceni. Donela sam sasvim ispravnu odluku. Međutim, to novo psihološko testiranje pokazalo mi je da se u međuvremenu situacija još više pogoršala.

Ljudi se menjaju. Mi nekako želimo da verujemo da se menjaju na bolje. Da ih život i iskušenja čine mudrijim i promišljenijim. Međutim, neki ljudi s godinama ne postaju bolji. Postaju još zadrtiji i isključiviji, još tvrdograviji i tvrdokorniji, još orniji za isterivanje svojih uvrnutih istina, još lukaviji i manipulaciji skloniji, još grublji i neosetljiviji za druge, još umišljeniji i egocentričniji.

Ali nadasve još ubeđeniji da im svet i ljudi nešto duguju. A oni eto nikako da to dugovanje naplate. Pa otuda smisle da imaju sva prava da se mrgudno i osorno bace u mračenje i večite zamerke na sve i svakog. Ili pak da se gadljivo i nadobudno ograđuju od svega što im ne ide niz dlaku.

Ono što propuštaju da razumeju je da im niko ništa ne duguje, da duguju sami sebi. Pre svega umeće da vole i prihvataju. Prvo sebe pa onda druge.

Ono što propuštaju da razumeju je da se osmeh osmehom traži. Da se dajući dobija. Da se razumevanjem stiču prijatelji. Da se blagošću srce osvaja.

Prepotentnost i umišljenost, pa makar iza njih stajao strah od povređivanja ili nesigurnost, svejedno ne mame na bliskost.

Znam da u očima nekih ljudi ispadnem smešna i naivna, a oni tako dostojanstveni i veliki. Al’ eto imam osmeh na licu i drugima ga lako izmamim. Umem s rečima, i da animiram i zabavim. Ljudi me gotive jer sam spontana i opuštena, jer se zezam i šalim. Vole me i zato što ne glumim ali i zato što ne dam na sebe i umem da povučem crtu i kaže NE.

Znam da sam u očima nekih ljudi smešna i naivna ali u isto vreme i sve što oni nisu, a potajno bi želeli da budu.

I da ponovim – osmeh se osmehom traži. Dajući se dobija.

Poza je samo poza. Nos u nebo nije pravi put da se ljudi osvoje. Radost i blagost jeste.