Baš taj deo priče gde stvari nisu prigodno ušminkane daje vam mogućnost da sagledate pravu sliku mesta u kojem ste. Da osetite njegov duh i ritam realnog života.

Mi s Balkana volimo da idealizujemo zapad jer smo ga vremenom sveli na mašinu za pravljenje para. Na žalost, ta vrsta banalizma i dalje opstaje. Znate ono, samo da ja uteknem iz ovih pasivnih krajeva, bog da me vidi.

E pa mili moji, Boga na zapadu nećete videti. Samo arbajt.

I obično takav da vam posle njega nije ni do kafe u lokalnom kafiću a kamoli do bleje po centru. Takav da vam je i nabavka hrane teški smor, ali jesti se ipak mora.

Sve što prosečan čovek u Nemačkoj želi posle posla je da se sruči u svoj krevet. I leži u njemu satima.

To što mi zamišljamo pod radom, naša vizija rintanja, to je ipak bleda senka onoga što on u Nemačkoj jeste. Od osam sati predviđenih za rad, stvarno ćete raditi, pogađate, osam sati. Pauza se u radno vreme ne računa. I nema švrljanja okolo, nema zagledanja kako i šta drugi rade, nema zapitanosti nad tuđim zaduženjima ili učinkom. Ali ne zato što je sve savršeno već zato što za dodatni napor nemate ni snage ni želje. A sem toga, ljudi su vrlo zamenljiva roba, talasanje se ne isplati.

A tek te bajke o hiljadama evra koje se slivaju u džep. UH. Ako ne znate jezik sleduju vam zahtevni fizički poslovi. Čak i ako ga znate ali nemate struku koja se u Nemačkoj traži scenario je isti. A na takvim poslovima ste srećni kad priđete zaradi od 1200-1500 evra. Na to treba odbiti troškove smeštaja a ako oni budu ispod 500 evrića na konju ste. Onda režije i hrana, pa kad se sve sabere i oduzme milina je šta god da preostane.

Iole veće pare u Nemačkoj se mogu zaraditi samo ako radite visokointelekualne poslove ili one za kojima postoji velika potražnja. Mada, i to je posebna priča.

S druge strane, Nemačka je vrlo korektna u smislu prava radnika tako da je godišnji odmor, stvarno odmor. E onda se živi.  

Eto rešenja enigme zašto mi se grad činio praznim. A onaj opušten i nasmejan svet u centru koji šeta i uživa su gosti. Oni koji su kao i ja došli da vide delić nemačke istorije. Turisti. Stranci i nemci na odmoru, oni koji su se pošteno naradili da bi sada uživali.

Nema u Nemačkoj lake love. Hiljade evrića koje padaju s neba na lepe okice i slatke reči. Ne postoji to. Nema druženja i kafenisanja. Za to je potreban dodatan napor a većina za njega nema snage. Za to se čeka godišnji i Srbija.

Sistem života gde je posao i sledstveno novac iznad svega ima za posledicu vrstu otuđenja i fokusiranosti na lično. Ljudi tamo nemaju ni želju ni vreme da se bave ičim osim sobom. Nema tu praznog hoda koji bi vodio ka većim uvidima o drugima. Međutim, to za posledicu ima i neke pozitivne stvari. Ljudi su ljubazni i nasmejani. Ne gledaju na komšije preko nišana i ne bave se time ko kako živi. Operisani su od poziranja i potrebe da ostave utisak. Takođe su mnogo opušteniji kada je vaspitanje dece u pitanju. Ne prave se drame oko toga što dete trči kroz market ili se izulo pa je boso. Niko to ne snima, niti se zgražava nad roditeljima. Nema kod Nemaca prezaštićivanja i obletanja oko dece.

Onoga čega ima su napijanja vikendom, pa tako jutro možete dočekati budni jer vesele komšije cevče pivo do zore, usput se smeju i dovikuju. Mora se malo oduška dati. A piju Nemci. Naši baš i nemaju taj luksuz. A rekla bih ni želju. Doduše, ona naglo eskalira, pogađate, na godišnjem.  

Dok sam čekala let za Beograd do mene je sela devojka u tridesetim. Kad ste zaludni onda priča lako krene. Kaže bila je mesec dana u okolini Štutgarta da čuva i pomaže starijem bračnom paru. Htela je da proba, da vidi. Inače je medicinska sestra i radi na neurohirurgiji u operacionoj sali. Za pare nisam pitala a ostalo je rekla sama.

Citiram – bila, videla i nikad više. Pitam je zašto a ona mi kaže – oni su k’o roboti. Ja tako ne mogu da živim. Onda se raspričala. Mesec dana od 6 ujutru do 10 uveče. Bez dana odmora. Nije to ništa teško ali znaš oni su baksuzi, kako sednem, jedno od njih dvoje me za nešto cima. A i teške su stipse, gladna sam ostala. Reko, molim. Nastavila je – u radni paket je bilo uračunato da se kod njih hranim ali oni su smislili da je meni sasvim dovoljno tanko parče hleba s puterom i džemom za doručak. I tako svaki dan. Zgadili su mi ih doveka. Inače i ručak i večera uvek isti meni. Minimalne varijacije. Posle par nedelja sam krenula da kupujem sebi hranu.

Nastavila je da priča da je svesna da ona nije imala sreće s poslodavcima, da je njena prijateljica prošla mnogo bolje ali da je shvatila da to svejedno nije život koji može i želi da živi. Da njena sloboda nema cenu.

E to je suština cele priče o Nemačkoj.

Ako idete turistički – bićete oduševljeni. Ima se šta videti. Ako želite da živite i radite u Nemačkoj valja se dobro presabrati o mnogo čemu.

Čovek pre svega mora dobro sam sa sobom da se preispita o listama prioriteta i o tome šta mu je najbitnije. Šta je to s čim može da se saživi a šta ne. A još je najmanji problem spremnost da se stvarno rmbači, mnogo je veći problem šta biva posle rmbačenja. Da li novac koji se za njega dobija donosi spokoj i mir ili ipak ne.

Živeti u Nemačkoj nije test izdržljivosti, već test ličnosti.

Kad se sve sabere i oduzme, nije priča ovde o parama već o tome koliko će nas te pare duševno koštati.

-Neki su rođeni za život na zapadu, neke on samelje.

-Neki mogu da se prilagode, da prosperiraju, neki će lagano uvenuti.

-Nekima će zapad doneti odušak, nekima ogromnu tenziju i nemir.

To čovek mora sam sa sobom da iskalkuliše.

Ako želite da elegantno i bez previše cimanja stignete u taj deo Evrope avion je svakako najbolji izbor. Doduše i najskuplji.

U mom slučaju bilo je to vatreno krštenje, prvi put sam putovala sama. Takođe i bez moralne i ostale podrške onih koji ostaju i mašu. Dakle, tuto kompleto solo. No sve je prošlo lepo. Što bi rekli crnogorci, a čuj, velika đevojka hehehe.

U Štutgartu na pasoškoj kontroli carinik je dugo listao moj pasoš da bi mi se potom pomalo začuđeno obratio na nemačkom. Odgovorila sam mu da ga ne razumem, a on je na to na engleskom pitao, nikada niste bili ovde. Nasmešila sam se – o ne. First time.

Domaćin me je dočekao a onda 35 km do krajnjeg odredišta. Tubingen. (Pokrajina Baden- Wurttemberg, kažu, najbogatiji deo zemlje.)

Inače to je čuveni univerzitetski grad smešten na valovitom terenu tako da je na prvi pogled poprilično teško zaključiti koliki je. (Statistika kaže da ima oko 90000 stanovnika.) Na momente se čak čini kao da je ceo grad smešten u šumi. To je za mene bilo veliko pozitivno iznenađenje.

Vozeći se širokim bulevarima do stana ono što mi je upalo u oči je primetno odsustvo boja i raznolikosti savremene arhitekture. Činilo se kao da sam u zeleno-belom svetu. Takođe, ceo grad je u vrlo sličnom visinskom rasponu, tako da se stiče utisako određene monotonije. Teško da možete uočiti zgradu koja ima više od četiri etaže. Grad se očito širio prostorno ali ne i u visinu. Kasnije sam saznala da je to u nekim delovima Nemačke uobičajeno i da su za njih soliteri odraz vrste siromaštva.

A zgrade ko zgrade. Ništa spektakularno. Međutim, ispred svake posebni parkinzi za bicikle. A njih more u svakom delu grada. I naravno, bez lanaca i katanaca. Nema tamo krađe. Elem, postoji ozbiljna ekološka kultura. Ona se takođe ogleda i u tome da na ulicama nema otpada. Sve je čisto i solidno održavano. Ne kažem apsolutno čisto i da je trava pod konac ali imajući u vidu naše standarde, to je stvarno poetičan prizor.

Deo kulture ali i obaveza je klasifikovanje otpada. Nema tu onog – šta me briga. Pravila se striktno poštuju jer se u suprotnom plaćaju kazne. Takođe po ulicama nema jurnjave, kamere su na svakom koraku a i za minimalna prekoračenja dozvoljene brzine uredno stiže čestitka. Kazne nisu velike, 10-15 evra. Međutim, ako manir brze vožnje pređe u naviku osiguranje drastično poskupljuje a u nekom trenutku je i dozvola u pitanju.

Novost za mene je bilo to da nedeljom baš NIŠTA sem kafića i restorana ne radi. A i oni su, osim u starom jezgru grada, manje-više prazni. Nabavke i bleja po tržnim centrima vikendom – nema toga. I inače, u gradu ne postoji nešto što bi se moglo nazvati klasičnim šoping molom, bar ne onako kako ih mi doživljavamo. Tu su trgovinskih lanaci sa svojim objektima u kojima ljudi pazare. Za one najskromnijih primanja tu je Lidl, potom Kaufland i na kraju Rewe.

Tek u tim velikim marketima se mogu videti ljudi pošto se van zone starog grada čini kao da ih uopšte i nema.

Jedno od najvećih iznenađenja za mene je bilo to koliko tamo ima stranaca. Ili preciznije, doseljenika. Na momente mi se činilo da ih je više od nemaca. Svet u malom. Sve rase i boje kože. U marketima recimo, većina radnika su, hajde da to tako kažem, nenemci. Sasvim je uobičajena stvar videti žene s maramama za kasama i crnce koji objašnjavaju specifikacije tehničke robe. Čini se da Nemci rade samo bolje plaćene poslove dok su za sve ostale zaduženi novopridošli.

Zanimljivost Nemačke je i njihov odnos prema stvarima koje im više nisu nužne. Sasvim je uobičajeno ono što više ne treba ostaviti ispred zgrade u kojoj se živi da uzmu oni kojima treba. Tako možete naleteti na nameštaj, knjige, ukrase, garderobu… Jedan od razloga za tu praksu je i to što se tamo stanovi iznajmljuju isključivo prazni.

Iskrena da budem, moj prvi utisak je bio poprilično mlak, pomalo u fazonu – daj bože da ovo nije sve.

Naravno, nije bilo.

Stari deo grada je sasvim druga priča. Potpuno fascinantan i prelep. Kuće stare više stotina godina, predivne arhitekture. (Slike kažu sve). Cveće na svakom koraku.

Sam centar čine spletovi kamenom popločanih ulica i uličica kojima izlazite na trgove, vidikovce ili se spuštate do reke koja odvaja novi i stari deo grada.

Na rečnoj adi na koju silazite direktno s glavnog mosta je drvored platana starih preko 200 godina, verovatno najlepši koji sam ikada videla. Kojih stotinak metara dalje mali drveni most koji vodi ka novijem delu grada i parku s jezerom. Da, i jezero je tu. Oko njega narod sedi, šeta, izležava se.

Na reci puno čamaca i plovila nalik gondolama, sve je podređeno uživanju u prizoru grada s reke.

Tu je i monumentalna katedrala i trg s fontanom a kojih stotinak metara dalje su zidine tvrđave a oko nje šuma. Da, prava šuma.

Delom starog grada krivuda kanal čija je ograda sva u cveću neviđenog kolorita i sa mostićima do ulaza u kuće. Preslatko. Na momente se stiče utisak kao da ste u Veneciji.

Gomila lokala, kafića i restorana na svakom koraku. A uz svu tu lepotu prostora nasmejan i vrlo opušten svet. Ljudi bez grča i poze, bez želje da impresioniraju i nešto pokažu, prosto uživaju. A vala ima i u čemu.

Nastaviću se.