Zapitala sam se:

zašto ljudi tako uporno traže potvrđenje od onih koji im ga NIKADA nisu dali. I odakle očekivanje da će ga jednom dati.

Zašto ljudi to rade sebi? Da li je to zbog ideje da nada zadnja umire. Da su čuda moguća.

Hajde malo da promislimo o tome koliko su ona zaista moguća.

Ako vas roditelji ili bližnji kinje ceo život, iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, ako od njih nikada pohvalu niste čuli, ako ste uvek i za sve krivi i odgovorni, ako ni jedno postignuće nije dovoljno dobro, odakle ideja da će se to promeniti i okrenuti.

Otuda što bi trebalo, što su vam to najbliži, što bi trebali da vas vole. Što je istina i pravda na vašoj strani. Što Bog zna da ste nevini. U savršenom svetu bi to trebalo tako da bude ali savršen svet, na žalost, ne postoji.

Ljudi koji odluče da mrze i preziru (iz njima znanih razloga) i rade to pasionirano jako dugo, ne menjaju svoje stavove zato što to drugima treba. Zato što ti drugi vape da bar jednom u životu čuju – vrediš, poštujem te.

Kad neko strastveno, posvećeno čak, ponižava i zlostavlja najbliže, očekivati da će neki gest tih koji su određeni za odmazdu napraviti razliku, učiniti da oni progledaju i shvate svoju grešku je u domenu naučne fantastike.

Istina je da neki ljudi ne umeju da vole.

To je sve zajedno i tužno i tragično ali je realnost.

Suština ove priče otuda nije u zlostavljaču, već u očekivanju zlostavljanog da se taj obrazac nekim proviđenjem promeni. A glavno pitanje je –

odakle i čemu taj mazohizam i energija da se u njemu istrajava.

U ovoj mučnoj priči nameću se i mnoga druga pitanja:zašto neki ljudi skoro očajnički traže potvrđenje od onih koji im ga neće dati.

-zašto je mišljenje osvedočeno loše osobe bitnije od lepih reči dobrih i realnih ljudi,

-zašto se uporno traži ljubav od osobe koja ne ume da je da, koja ni samu sebe ne voli,

-zašto ljudi sebe osuđuju na stalna razočaranja, gorke pilule iznova i iznova,

-zašto stopiraju svoj život u čekanju nemogućeg,

-zašto sebe dodatno kažnjavaju, zar već nisu dovoljno kažnjeni,

-šta odbačenom suštinski znači to očekivanje potvrđenja od zlostavljača,

-zašto je tako teško prekinuti taj obrazac,

-zašto je tako teško ostaviti zlostavljača da živi svoj bes i jarost ako za drugo ne želi da zna,

-zašto je tako teško mir, potvrđenje i sreću potražiti drugde. …

Promišljanje i odgovori na ova pitanja nisu ni malo laki ali je to jedini pravi put izlaska iz začaranog kruga patnje.  

Za kraj ću ponoviti.

Ako neko 5000 puta uradi isto, odakle ideja da će 5001 uraditi drugačije. Kad neko nedvosmisleno dokazuje da živi za to da ponižava i vređa odakle vera da će odjednom progledati, da će napokon shvatiti da greši.

Neće.

I opet da ponovim, NEĆE.

Nema tog dela, tih reči koje će zlostavljača urazumiti. Jer nije do DRUGIH, do njih je.

Opet, ne čekam da druga strana provali šta mi smeta. Predočim šta je problem, a onda smisleno i staloženo obrazložim zašto mi to smeta. Sve polako i jasno da ne bude nedoumica i onog – šta je pisac hteo da kaže.

Ako se situacija ponovi, opet lepo i kulturno kažem šta nije u redu. Da se utvrdi gradivo ako se zaboravilo ili zanelo.

Međutim, ako druga strana i dalje gura svoj fazon i ne pokazuje ni naznake da želi nešto da promeni sa sve osmehom saopštim – kraj, nema više.

Ajoj ljudi da vi vidite tog kukanja u stilu – šta me snađe.

Pa vidi, brate ili sestro, snašlo te to da ne trpim da mi doveka skaču po ganglijama.

Da vrištim i urlam, to mi je ispod časti. Sem toga, to je poprilično vulgaran način za potraživanje poštovanja.

Kome treba da se crtam i bojim, na megafon objašnjavam, pa brate sestro, vala mi i ne trebaš u životu.

Ko ne može, il’ neće, k’o čovek da shvati i ispoštuje a jel treba bič da vadim?

Kad nešto ne znam ili ne kapiram pa pitam za savet ili pomoć a dobijem odgovor u smislu – al’ si ti bolid, to ti je prosto ko pasulj, imam poriv da otkačim ovu moju levicu i nokautiram drugu stranu.

Prvo, da je MENI lako ne bih ni pitala. Jelte, to mu dođe logično.

Drugo, da mi odgovor – jbt, to je tako prosto – pravi posao ja bih mu se radovala ali mi eto umesto njega pravi pritisak.

Treće, to što će neko preko one stvari da mi u 48 sekundi izrecituje rešenje problema taj moj isti pritisak sa 200 natera na 300. Dođe mi da dreknem – nemoj brate/sestro TOLIKO da se žrtvuješ. Iskoristi to vreme sebe da usrećiš.

Fascinantno je koliko su ljudi skloni tome da ono što je njima jasno tretiraju kao obavezno znanje i odnose se s nipodaštavanjem ako to drugi ne znaju. Kao da je većini neodoljivo da izdominiraju s tim svojim znanjem ali bez ikakve želje da drugima stvarno pomognu. O ne, ideja im je da ponize.

Apel za pomoć postaje prilika da oni ispadnu pametni a druga strana glupa jer eto tako nešto trivijalno ne zna.

U boljem slučaju, kad se smiluju smoreno, dobijete tretman od šest i po rečenica objašnjenja koje treba ceo problem da razreši a vas da sunce ogreje.

Ubedljivo najmanji procenat ljudi ima toliko takta da smireno kaže i obrazloži šta i kako treba raditi. (Kao da je reagovati na takav način stvar slabosti.)

Ako je nešto stvarno prosto i ako za objašnjavanje treba 10-tak minuta većina ipak neće želeti da ih izdvoji. Sve sam velikan do velikana, pa za bolide nemaju vremena. Život ne čeka, treba tupsonu posvetiti celih 10 minuta pažnje. Ma, bre pali.

A sad da malo stvar sagledamo iz druge vizure.

Šta mislite, koliko često mi se dešava da za neka pitanja i ideje pomislim da su poglupi, smešni, neprimereni. Skoro svakodnevno.

A šta mislite da li ikome govorim – jbt al’ si glup, to ti je prosto. Pogodili ste, ne govorim. Ako mogu da pomognem, pomognem. Ako ne mogu, ili ne želim, ne osećam poriv da od druge strane pravim retarda.

Šta mislite, ako rešim da pomognem u razjašnjavanju neke nejasnoće da za to odvojim 49 sekundi i onda veličam svoj nivo spretnosti i znanja i još pride ubedim sebe kako sam velika ličnost. Opet ste pogodili, ne radim. Znam koliko mene to nervira i ne želim da isti tretman priređujem drugima.

Uvek postoje stvari koje ne znamo i uvek postoji neko ko ih zna. Uvek su te stvari nekome lake i obične. Ali uvek (i baš uvek) za iste te ljude neke druge stvari su teške i komplikovane i treba im pomoć da ih razumeju.

Dovoljno puta su me ljudi koji su me ladno odjebali tom idiotskom rečenicom – ma to ti je prosto – pitali za stvari koje su njima zahtevne a meni lake. Nisam ih imitirala. Nisam im rekla – jbt, to ti je boza. Priznajem, međutim, širina moje duše nije sremaskog tipa ali ne podjebavam takve zarad njihovih malih znanja ili neznanja. Cenim da je s moje strane i to dosta. Pomoć će ipak morati da traže od nekog drugog.

Ko za mene nema 10 minuta, zašto bih ga ja imala. Zarad ideje o velikom srcu i dobroti. Pa nekako mi se čini da mu to dođe slično kao i ona ideja o velikom znanju.

Kažu da uvek treba pomoći. To je samo donekle tačno. Treba pomoći onome ko će tu pomoć umeti da vrednuje. Ne kažem da vrati. Samo da vrednuje. Treba pomoći onima koji će i sami sutra biti spremni da drugima pomognu. Pomagati utripovanima je poput ulaganja u podizanje njihovog ega na još viši nivo. To ne radim.

I za kraj, ja možda ne razumem neke stvari vezane za tehniku koje su drugima trivijalne.  Možda su moja pitanja stvarno smešna. Možda je to što mene buni i sputava veoma jednostavno. Međutim, nije fora ni stvar veličine omalovažiti nečiju nesigurnost i zbunjenost. Nema u tome ničeg hvale vrednog. Pre je obratno.

Nasmeje se i moj sestrić kad ga pitam za neke stvari vezano za Instagram ali mi uredno sve objasni na način da ja to razumem. I zato što ima strpljenja i ja ću uvek imati vreme za njega i priču o stvarima s kojima on ne ume lako da se izbori.

Za one što potrče da se snishodljivo iščuđavaju na moju stašnu i nedopustivu zatucanost, kad njima zatreba neko moje znanje i savet imam blagi osmeh i kulturnu distancu. 

Nije to – pamti pa vrati. To je – nauči šećeru,  da bi dobio moraš ponekad nešto i da daš.