Priča o elitizmu kreće od malih nogu. Ona je u osnovi novih bajki koje se serviraju deci još u obdaništu. Takođe, priče o novcu kao o deklaraciji pedigrea su nešto što klinci nauče vrlo brzo i vrlo lako.

Neki roditelji odu i korak dalje pa instrukcije kako se ponašati s decom onih od moći i uglada kreću od malih nogu. Neke od njih su tipa – možda ona nije ni toliko pametna ni toliko lepa kao ti (dušo naša) ali ipak gledaj da s njom budeš dobra. Nikad se ne zna.

Iz koncepta – nikad se ne zna (za šta neko može zatrebati) kreće propast.

Tako s jedne strane imamo one koji zbog sve te glume i pretvornosti kojom su okruženi dobiju ideju da su veoma posebni i bitni. Da su nepogrešivi, nedodirljivi i uvek u pravu. Da im se sve može i mora tolerisati. Konstantno odobravanje i ulagivanje, svi ti osmesi i tapšanja po ramenu navedu ih na iluziju o ljubavi i bliskosti. Usmere ih na egoistično zanošenje o sopstvenoj vrednosti. Ali, u isto vreme utiču i na to da stvore sasvim nerealne postavke u komunikaciji s ljudima.

Male princeze koje prvo polustidljivo uživaju u pažnji vremenom se često pretvore u nezaježljive primadone. To je ipak vrlo logično. Jer, niko im ne prigovara, niko ne želi da kaže ono što zaista misli, niko se s njima ne sučeljava. A iza leđa ih olajavaju svi. Svejedno, sve to na prvi pogled izgleda tako moćno. Ma svet im je pod nogama. Šta ih briga šta zavidni trućaju.

Međutim, kad se malo bolje osmotri situacija nema tu ni sreće ni uspeha. Imamo utripovanu devojku ili ženu koja ne živi u stvarnosti, koja nema mehanizam da realno sagleda ni druge ni sebe. Sve sami epiteti za uspešan život. Al’ kad bi se grubo šalili.

Na intuitivnom nivou ona zna da ljudi oko nje glume, da je suštinski ne vole i ne poštuju. Ali nema moć da ih natera da budu iskreni prema njoj. A ako joj nekada neko i kaže šta zaista misli ona nema snagu da tu iskrenost dostojanstveno preživi i sagleda je kao dobronamernost ali i pravo druge strane na lični stav. Ona je navučena na laskanje i ulagivanje. (Doza se vremenom samo pojačava.) Ona drugačije ne ume da živi.

Duplo golo.

S druge strane imamo instruirne, one koji iz nekog razloga cene da bi im komunikacija s nekim – valjala. Da bi bilo poželjno biti nečija prijateljica. One ne samo da sile sebe da lažu i foliraju iskrenost, već vremenom gube realnu sliku o pravim vrednostima.

Svo to stalno odmeravanje i vaganje kako bi se trebalo ponašati (jer zaboga takvo je vreme u kom živimo) „proizvodi“ gomilu žena koje su emotivno isključene. Koje više ne umeju da reaguju po meri svoje naravi već po naučenom mehanizmu. Koje više ne prate sebe, već kalkulišuće projekcije. One glumeći da im je sve u vezi druge strane prihvatljivo, osuđuju sebe ne samo na to pretvaranje, već i na stalni negativni unutrašnji monolog.

Nema ničeg zanimljivog u aminovanju bahatosti, bezobrazluka ili umišljenog cmoljenja na gluposti. Nije inspirativno slušati dosadne priče i prenemaganje. Niko u tome ne uživa već pre u glavi vrti psovke i guta bes.

I opet na intuitivnom nivou, svaka žena koja to radi zarad „višeg interesa“ mrzi sebe zbog toga. A kad se sve sabere i oduzme, obično šteta bude veća od koristi.

Naravno, nije uvek sve tako prenaglašeno i nisu sve kalkulacije svedene na novac. One mogu da idu i u drugim pravcima. Tipa:

-Ona je lepa i popularna, uz nju će i meni da skoči cena.

-Ona se druži s kul ljudima, možda se tu neko i za mene nađe.

-Ona ima ukusa i stila, uz nju ću i ja neke štosove da naučim.

-Dopada mi se njen dečko/muž, uz malo muljanja biće on moj. ( O da i taj je scenario i te kako moguć).

Suština je u tome da uvek kada se neko bira za prijatelja pre svega u ideji nekakve koristi od prave bliskosti i prijateljstva nema ništa.

Takođe, kada se prvi put prećuti ono što se iskreno misli a zarad neke planirane vajde udaren je pečat lažnog na odnos.

Da ne bude zabune, nije sporno iz bilo kog razloga nekom se diviti i želeti prijateljstvo. Svi mi volimo da se okružimo zanimljivim i ljudima koji nam imponuju. Naravno da prijateljstvo podrazumeva I određen stepen promišljenosti, ponekad vaganja šta, kada i kako reći, obično da drugu stranu ne povredimo ali je iskrenost definitivno ključni element pravog prijateljstva. Sporno je dakle prećutati šta zaista mislimo i kako se osećamo a zarad ideje da će laž po nas biti bolji izbor.

Laž nikada nije bolji izbor.

Sem toga, kada se u odnos ulazi kalulišući (na krupno ili na sitno) onda se gubi pravo na naknadnu priču o razočaranosti. Onda je besmisleno pričati o svojoj rezignaciji. Besmisleno je kmečati o izneverenosti i povređenosti. Ne ide uz glumu, puno srce.

Kada stvar malo sagledamo i iz ugla onih od kojih se očekuje (nekakva) korist, iako možda deluje surovo ono što ću reći, pitanje zrelosti je umeti prepoznati te – prijateljske performanse. Ako je drugoj strani sve uvek super, ako je sve medomlečno i slatko valja se zamisliti šta se valja iza brega. Isto tako, ako za svaku prigovor na ponašanje usledi savršeno obrazloženje nevinosti ili pak za potrebu uzvratnosti savršeno opravdanje zašto to nije izvodljivo trebalo bi da se upali crvena lampica. I usledi pitanje – o kakvoj se ovde muljavini radi.

Valja naći način da se prijateljstvo testira pre nego što se laži same pokažu. Tako ipak manje bole. Možda iskrenost i kritika nisu uvek zanimljivi ali zanošenje u hvalospevima i laskanju obavezno stiže na naplatu. Valja to uvek imati u vidu.

I za kraj, mi žene bi morale da budemo čiste pred sobom da li je razlog zašto želimo neke komunikacije zbog toga što nam se neko dopada kao osoba, ili nam se ipak više dopada ko ta osoba jeste.

Ako tu nema dilema, neće biti ni razočaranja. Ni lažnih prijatelja.