Opet, ne čekam da druga strana provali šta mi smeta. Predočim šta je problem, a onda smisleno i staloženo obrazložim zašto mi to smeta. Sve polako i jasno da ne bude nedoumica i onog – šta je pisac hteo da kaže.

Ako se situacija ponovi, opet lepo i kulturno kažem šta nije u redu. Da se utvrdi gradivo ako se zaboravilo ili zanelo.

Međutim, ako druga strana i dalje gura svoj fazon i ne pokazuje ni naznake da želi nešto da promeni sa sve osmehom saopštim – kraj, nema više.

Ajoj ljudi da vi vidite tog kukanja u stilu – šta me snađe.

Pa vidi, brate ili sestro, snašlo te to da ne trpim da mi doveka skaču po ganglijama.

Da vrištim i urlam, to mi je ispod časti. Sem toga, to je poprilično vulgaran način za potraživanje poštovanja.

Kome treba da se crtam i bojim, na megafon objašnjavam, pa brate sestro, vala mi i ne trebaš u životu.

Ko ne može, il’ neće, k’o čovek da shvati i ispoštuje a jel treba bič da vadim?