Žene koje sebe ne vide kao dovoljno: lepe, pametne, sposobne, uspešne, vredne pažnje, zanimljive, šta god… nemaju baš dobru polaznu osnovu za uspešan život. Pa i uspešnu potragu za partnerom.

Kada žena nema dovoljno vere u sopstvenu vrednost i kvalitete ona je stalno opterećena sumnjama u svoju procenu. Sklona je tome da pre poveruje viđenjima drugih, da se ponese za razmišljanjima onih koje ceni kao mudrije. Ili pak, da poklekne pod pritiscima ili pričama okoline, koji možda bolje od nje znaju. Sklona je tome da odluke donosi ne slušajući sopstveno srce i instinkt već tuđe često olako servirane savete ili šablonske ideje o tome šta je dobro a šta ne.

Otuda se često nađe u situaciji da kada treba da bira partnera to radi kalkulišući i praveći kompromise ali na sopstvenu štetu. Rezerve o tome koliko je muškarac koji joj se udvara ili s kojim je tek stupila u vezu dobar i kvalitetan čovek se relativizuju. Sav fokus je na onome što je prihvatljivo. Mane se guraju u drugi plan ili pak razmišlja kako će se on vremenom promeniti (Grozna zabluda).

Kada žene nema dovoljno samopoštovanja njeno rasuđivanje je u mnogome određeno strahovima i sumnjama.

U borbi između ideje da ona ima pravo na partnera baš po meri i sumnje da takvog može da nađe kao rešenje se često nameće pasivno i pomirljivo pristajanje na najbolje od onog što se nudi. Iako intiuitivno oseća da to baš i nije to, da on baš i nije pravi izbor. Međutim, Balkan je ovo, a gde gore stvari ima od biti usedelica.

Uobičajeni refreni u glavu, dobrano nafilovani primedbama okruženja, su:

-Pa nije on loša prilika,

-Šta ako se bolji nikada ne pojavi,

-Pa nisam ni ja neka lepota i zgodnoća, pitanje je da li će me neko drugi hteti,

-Ističe mi vreme, sve su mi se drugarice udale,

-Ko mnogo bira na kraju ostane sam,

-Savršeno ionako ne postoji,

-Vremenom ćemo se uklopiti…

Kada ženi ovakve misli određuju s kim će provesti život tu velike sreće nema. Samo je pitanje koliko će biti materijala za razočaranost.

Ponekad se ispostavi da je izbor korektan, nije sve uvek tragično, ali češće je samo pitanje koji i kakvi ustupci će se praviti zarad koliko-toliko skladnog braka. Nekada su ti ustupci prihvatljivi i veza štima, međutim nekad su ispod granice podnošljivog.

Neke žene će kao odgovor na promašaj otići u samosažaljenje. Ugušiće i ono malo dostojanstva i u žrtvi za decu i nekakav (malograđanski) ideal porodice gutati svoj jed i bes. Dok njih ne proguta neka bolest ili ne „pregaze“ bližnji.

Neke žene će zakinutost, zanemarivanje, zapostavljanje, podrazumevanje i omalovažavanje, nedostatak pažnje i ljubavi, odsustvo podrške i pomoći, nadomestiti tako što će isto pokušati da nađu negde drugde. Žene koje sebe potcenjuju neće lako i lagodno ući u priču o varanju. Za mnoge od njih je to zadnja opcija i način da emotivno prežive. Da osete da su bar nekom bitne. Da bar nekom nešto znače. Da su ipak dostojne ljubavi.

Ono što je osnovni problem kod žena koje same sebe ne poštuje dovoljno je da takvim ponašanjem daju dozvolu i drugima da ih ne poštuju. Kad iznova i iznova pristaju na podrazumevanje i zanemarivanje, druga strana će samo sve više i više spuštati kriterijume. Partner se ne menja na bolje sve dok mu žena ne stavi jasno do znanja da su neka ponašanja neprihvatljiva. I dosledno se drži svoje odluke. Međutim, žene koje nemaju dovoljno vere u sebe će pre ući u sindrom žrtve nego što će skupiti snagu da se suoče s tim kako se ophode prema sebi. I sledstveno, kako se drugi ophode prema njima.

Sem toga, strah od ishoda koji može da usledi je ono što ih parališe. Strah od samoće i napuštenosti. Stah da neće biti sposobne da se same bore kroz život. Strah da će ih okruženje osuditi jer su, zaboga, raspuštenice. I onda se varanje, ako se za njega uopšte ukaže prilika, vidi kao nekakva vrsta spasa i način da povrate bar nešto ličnog digniteta.

Kod jedne druge kategorije žena problem je to što u opterećenosti gomilom zbunjujućih impulsa pred same sebe postavljaju nerealne zahteve. U stalnom pokušavanju da bude što bliže savršenom one selektuju pažnju koju usmeravaju na druge. Dešava se stoga da previde ili izgube iz vida neke bitne činjenice o partneru s kojim grade vezu.

To su žene koje imaju svest o tome da vrede i da su dostojne pažnje i ljubavi ali zbog vrste opsesije ličnim dilemama umeju da zanemare očite minuse kada se vezuju za muškarca. Da stvari koje intuitivno osete kao problematične izracionalizuju. Ili još češće, da ubede sebe da će ga one svojim uticajem promeniti. Da će izvući najbolje iz njega.

To se na žalost obično ne dešava. Dešava se manje ili veće razočaranje. On možda ne bude kolosalan omašaj ali veza ipak ne bude ono što žele, i što ih ispunjava.

Kao jedno od rešenja se nameće varanje. Takve žene ponekad svesno ostaju u braku često ga svodeći na poluposlovan odnos. Svako živi po svome. Komoditet poznate teritorije i jasnih odnosa se stavi ispred počinjanja iz početka. (Da se ne lažemo, nije to lako posebno ako formalno posmatrano nema velikih trzavica). Brak postaje poput luke iz koje se kreće u plovidbu nesigurnim morem potrage za pravim. Obično varaju elegantno i za partnere biraju ljude koji im na određen način imponuju. Nekad u intelektualnom smislu, nekada u smislu moći. Ponekad izbor padne i na nekog dosta mlađeg. Za neke žene je to interesantan način da se nose s krizom srednjih godina.

Na kraju valja spomenuti i žene koje počnu da varaju onda kad saznaju da su i same prevarene. Neke to rade iz bunta a neke da povrate poljuljano samopuzdanje, da dokažu sebi da su i one nekom privlačne i zanimljive.

Kako god da se uzme, varanje je simptom neke lične problematike koja se preliva u sve odnose koje žena gradi.

–Ako žena ne zna šta želi, teško da to drugi mogu znati.

–Ako žena ne ume ili ne sme da traži ono što zaslužuje, teško da se tome može nadati.

U životu se uvek potvrdi da: ko zna šta hoće, to što hoće i dobije.

Međutim, greške u ljubavi ne treba doživljavati tragično. Niko nije savršen. Svi mi ponekad pravimo loše procene, zanesemo se ili budemo brzopleti. Poenta je u tome šta biva posle suočavanja s tim da smo omanuli. Da li po automatizmu počnjemo da se bavimo okrivljavanjem druge strane ili pak gledamo gde smo pogrešili i šta bi nam valjalo na dalje činiti.

Varanje nije način rešavanja problema, varanje je vid zamlaćivanja. Da, teško je priznati poraz, pre svega sebi. Međutim, bez toga i bez sagledavanja uzroka nema ni rešenja.

Greške su tu da na njima učimo a ne da se u njima zaglavimo.

Razočaranje je međutim sinonim za mnogo toga. I ono je tesno povezano sa tim šta žena očekuje od muškarca.

Često su to vrlo različite stvari. Ono što je za jednu ženu neprihvatljivo za drugu može biti sasvim u redu. Ono što je za jednu ženu znak za uzbunu za drugu je sasvim obična stvar. Pri tome se za obe može reći da drže do sebe.

Rekla bih da način na koji žene vide sebe u mnogome određuje kakva će očekivanja imati od muškaraca. Neke od njih imaju nerealno visoko postavljene standarde i očekivanja a neke opet poprilično niske. Jedne se precenjuju, druge potcenjuju. Stvar koja im je zajednička je to da će se u ljubavi, pre ili kasnije, osetiti razočarano.

Kod žena koje se precenjuju razočaranost vezom je najčešće posledica nekoliko faktora:

Idealizovana očekivanja

Kada žena koja ima neutemeljeno visoko mišljenje o sebi uđe u vezu ona muškarca vidi selektivno. Zaljubljenost čini svoje, vrline blistaju, mane se i ne naziru. Ako se i naziru, one se olako otpišu kao nebitne ili čak simpatične. Ljubav u prvo vreme cveta. Nižu se romantični gestovi i znaci pažnje. Svako malo stižu sitni ili krupniji pokloni. Oboje se trude da ostave najbolji mogući utisak. Puni su entuzijazma i oduševljenja jedno za drugo. Cvrkuću se ljubavne izjave, oboje su opijeni pomalo stašću a pomalo idealizovanom slikom druge strane.

No, tu vrstu opčinjenosti nije moguće, a ni prirodno, beskrajno održavati. Pre ili kasnije, kad se stišaju naleti hormona, ljudi se pokažu onakvim kakvi zaista i jesu. Za neke žene je slika koja ostane neprihvatljiva. One zapravo i ne žele običnog muškarca, oni žele sliku koju su izmaštale. Njihov standard onoga šta muškarac treba da im pruži je nerealan.

One su opčinjene idejom zaljubljenosti a ne konkretnim muškarcem.

Ne radi se ovde o tome da li je on stvarno loš, da je glumio samo da bi osvojio, već o a priori nerealnim očekivanjima koja dovode do razočaranja i u slučaju da je muškarac sjajan.

Ako je lestvica previsoko postavljena niko je neće preskočiti. Elem, razočaranje je garantovano.

Neke žene u potraživanju konstantne pažnje ne vide ama baš ništa pogrešno. One ne žele da razumeju da je zaljubljenost samo stanje opijenosti, površnog i plitkog pogleda na partnera koji se ne može dugo održati. Ono je samo jedan od načina da se ljudi povežu a na njima je da vremenom uvide da li vezu mogu da prodube i nadograde. Da li mogu zaljubljenost da pretvore u ljubav.

Neke žene to naprosto ne prihvataju i radije biraju uvređenost i rezignaciju, a potom se daju u potragu za novim ushićenjem. Neke prekidaju veze a neke biraju varanje.

Razmaženost

Za neke žene, a nećemo se lagati, ima ih, pitanje vezivanja za nekog muškarca svodi se na to koliko je on spreman da im ugađa. Ako je postavka vaspitanja od malih nogu takva da je curica centar sveta svojim roditeljima, ako joj se sve želje odmah ispunjavaju, ako se njenim propustima i neprimerenom ponašanju ne pridaje pažnja ona svakako neće izrasti u osobu koju posebno zanima to kako se drugi osećaju. Ona će kroz život ići u ubeđenju da su drugi tu zarad toga da bi ispunjavali njene prohteve. (Kao što su to uvek činili roditelji i bližnji.) Takođe i u uverenju da drugi ljudi treba da budu srećni što su uopšte dobili šansu da ispunjavaju njene želje.

Muškarac koji uđe u vezi s takvom ženom je uvek u problemu. Ma koliko je voleo on će se pre ili kasnije naći u situaciji da ne može ili ne želi da ispuni očekivanja koja su pred njega postavljena. Sem toga, opet pre ili kasnije, on će poželeti više od mrvica njene pažnje. Više od toga da bude srećan samo zato što je izabran. Što ga je udostojila svoje pažnje.

Kod princeza na zrnu graška razočaranje je takođe zagarantovano. A kako ga one razrešavaju? Pa tako što će se divljenje potražiti drugde.

Za većinu je to mnogo lakše od priznanja da su u stvari zaglavljene u infantilnosti i bez jasne ideje šta stvarno žele od života.

Materijalistički koncept

Međutim, obično biva da to što se svesno eliminiše kao nebitno dođe glave. Obično biva da bogati dasa, koji je uvek poželjna meta nekih drugih dama, posle nekog vremena izgubi interes za ženu za koju se vezao. Onda njoj kao opcija ostaju ili razvod ili varanje. Mnoge biraju ovo drugo, obično iz konformizma.

Ovde problem nije u tome što se gleda koliko muškarac ima novca i da li ume da ga zaradi, već što se SAMO to gleda. Što se ne gledaju i ostale i te kako bitne stvari. Što se sreća izjednačava samo sa materijalnim faktorom a karakter muškarca i uzajamna kompatibilnost stavlja u drugi plan. Što se kalkuliše u smislu – ma samo da ja njega privučem i vežem za sebe, posle ću već naći strategiju kako da stvari hendlujem dalje.

Sve te računice, sve te igre osvajanja ili žmurke, kao nešto što nema temelje u istinskim emocijama i prepoznavanju naravi pre ili kasnije stigne na naplatu. Samo je način te naplate i kamata drugačija. Samo je vrsta razočaranja drugačija.

**U sledećem tekstu kako žene potcenjujući se prave promašaje u partnerskim odnosima.