-Jednom zaboravite da ugasite svetlo, doživotno ostajete promovisani kao – ona nikada ne gasi svetlo.

-Jednom ne zaključate stan, doveka vam se to spočitava kao da stan nikada zaključali niste.

-Jednom vam se desi da zaboravite da isključite ringlu pa vam nešto zagri odmah postajete u boljem slučaju grozna kuvarica – ma njoj sve zagoreva – ili gorem – ni o čemu ne misli, kuću će jednom zapaliti.

-Jednom ne primetite da pantalone koje ste obukli imaju malu fleku, navek ste promovisni kao štrokavi.

-Jednom nešto zaboravite da uradite, iz momenta vam se lepi etiketa – izlapetitis.

Lično me taj manir ne potresa posebno. Nek’ misli šta ko hoće. Međutim, kada primetim da neki ljudi malkice više nego što je to poželjno uživaju u prozivkama i ko fol šalama na račun mojih propusta gledam da se elegantno distanciram. Nije da sam luda za hvalospevima ali ne uživam ni u tome da od mene prave retarda.

Svima se dešavaju previdi i omaške. To je tako normalno. Međutim nije normalno ako se u komunikaciji vreba svaka prilika da se o tome priča. A posebno nije zanimljivo kada se izdvojeni incidenti proglašavaju opštim mestom. Kada se jedan propust prevede u standard. To onda postaje poprilično iritantno. I počinje da liči na zlonamernost.

Meni je opet, s druge strane, intrigantna potreba ljudi da konstantno stavljaju fokus na sitne gluposti i prevode ih u velike mane. Zapita se čovek šta ih to vuče da insistiraju na tome da izdvojene i retke propuste pretvaraju u nečiju svakodnevicu, iako i sami znaju da to nije istina.

Šta stoji iza te obično šaljivo upakovane malicioznosti?

Pa najčešće stoji nisko samopouzdanje čiji se nedostatak kompenzuje bavljenjem drugima. Naravno, njihovim manama i omaškama. (Bože sačuvaj i sakloni da se vrlinama pozabave). Sad da ne bude da oni izmišljaju uhvate se nekog konkretnog malog minusa i od njega naprave golemu negativu.

Sitan propust tako postaje večita inspiracija za prozivke.

Međutim, većina ljudi koji se pasionirano bave tuđim nebitnim felerima najčešće veoma burno reaguje ako se ukaže na njihove manjkavosti. Svako potenciranje na njihovim omaškama doživljavaju kao vrhunski bezobrazluk.

Kad oni pogreše to su potpuno zanemarljive sitnice a oni koji na njih ukažu su ili đubrad pokvarena ili zlonamerne picajzle.

Elem, pati se naveliko od dvostrukih standarda. Svoje podjebavanje nikada ne vide, ali jedna neafirmativna reč njima upućena – e to je već neoprostivo.

Pošto nisam ljubitelj hvatača mana klonim ih se kad god to mogu. Radije biram društvo ljudi koji su pozitivni i inspirativni. Koji sa mnom dele neke zanimljive ideje i zapažanja. Koji me inspirišu da budem bolja, koji me nasmeju i razgale. Koji na moje realne propuste kulturno i dobronamerno ukažu.

Ne radi se tu o zamerljivosti, to kako oni gledaju na život i druge ljude je njihova stvar, međutim, hvatači mana su mi zamorni i dosadni. U njihovom društvu nije ni zanimljivo ni posebno prijatno. A eto ja nešto baš volim kad sam s ljudima da se smejem i radujem.

Zahtevna žena, šta reći.