Razlozi što sam se opredelila da Džokera ipak pogledam dok je još aktuelan su: globalna euforija filmom koja se graniči sa društvenim fenomenom i oprečna tumačenja od kojih prednjače:

-Fasciniranost i njegovo proglašavanje remek delom,

-Kritike u smislu da potpiruje destruktivno ponašanje,

-Proglašavanje filma dosadnim i napornim.

Zanimalo me je da otkrijem otkud tolika podeljenost ali i oduševljenje.

Biću iskrena, film me nije patosirao. (U mom slučaju to retko biva). Ali Joakim Feniks jeste. Njegova gluma je briljantna. Do mere da vam stvarno na momente bude mučno da ga gledate. To je ona vrsta uverljivosti koja oduva i teška zakerala i profi skeptike.

Film neću prepričavati jer mislim da bi svako trebao da ga pogleda. I promisli o njemu. I to dobro.

On nudi tematiku koja (ovo naglašavam) za mene nije ni nova ni epohalno otkrivajuća. (Bilo bi poprilično problematično da jeste.) Ako se bavite psihologijom i trudite da sagledate život, svet i ljude što realnije i van usko ličnog miljea onda ono što radnja filma prikazuje ne bi ni smelo da bude iznenađenje.

Film na specifičan način ukazuje na mnoga problematična pitanja vezana za društvu u kom živimo. Takođe, ukazuje na podrazumevane i odomaćene obrasce ponašanja koji su veoma upitni. 

-Mi živimo u vreme u kom se elitizam forsira kao ultimativni cilj življenja. U kom je novac merilo svega. U kom je slava imperativ i sva sredstva da se do nje dođe dopuštena. (Kakva bre duša, ljubav i emocije, to je za slabiće).

-Živimo u vreme u kom se u ime profita može sve. Gde se u ime bogaćenja privilegovanih u rukavicama i sa osmehom forsiraju prevare i obmane. Sve je uvek sjajno upakovano i milozvučno objašnjeno kao da je za opšte dobro i napredak. (Sram vas bilo pokvarene ako drugačije i pomislite.)

-Mi živimo u vreme u kom se agresija, bahatost i manir – znaš ti bre ko sam ja – serviraju kao merila uspešnosti i probojnosti. (Fini i kulturni, ma to su bre smotane pičkice).

-Živimo u vreme u kom se sposobnost izjednačava sa spretnošću za prevaru i manipulaciju. (Samo naivci misle da se napred ide znanjem i trudom).

-Živimo u vreme u kom je sramota biti siromašan. U kom se bogati i moćni lako ubede da je to do lenjosti i gluposti. U kom se umesto pomoći i podrške prodaju nadobudnost i floskule o jednakosti, istim pravima i mogućnostima. (Tako im bre i treba kad su jadni i nesposobni.)

-Živimo u vreme licemerja i tuposti, ismejavanja i ponižavanja, jeftinog hedonizama i konzumerstva.

-Živimo u vremenu ispraznosti, egotripova i terora korektnosti dok se iza maski slobode i demokratije prodaju mahom laži.

-Živimo u vremenu u kom se oči zatvaraju na sve što nije prijatan prizor i što nas se lično ne dotiče.

-Živimo u vremenu u kom su i odgovornosti i prava toliko relativni da su zapravo obesmišljeni. …

Ovo su neke od činjenica kojih su mnogi (donekle) svesni, ali je za većinu nepoznanica kako to stvarno funkcioniše kada ste mali, bolesni i skrajnuti. Kad u život krenete s hendikepom. Kad ničim zasluženo pođete iz pozicije luzera. I onda, kada vam to neko polako, suptilno, neisforsirano, korak po korak pokaže, ako imate iole duše i empatije u sebi zastane vam knedla u grlu. Shvatite da u životu ništa nije jedna velika katastrofa ili čin užasa već skoro uvek sled stalnih sitnih patnji i nepravde koje se samo lepe jedne na drugu do tačke pucanja.

Mi smo globalno navučeni na Vau efekte, na internet gori fazone, a u stvari konzumiramo budalaštine dok zatvaramo oči za realnu patnju i probleme ljudi oko sebe.

U životu malog (bolesnog, potlačenog, zlostavljanog…) čoveka ne dešava se ništa epohalno, nema prenaglašenih emocija, već obično grozan početak na koji se samo kalemi poraz za porazom, nepravda za nepravdom, izdaja za izdajom, sitne laž i manipulacije. I dok se klizi iz očaja u još veći, svi peru ruke od svoje krivice i odgovorosti, jer svet je prosto takav. To je sve uobičajeno, zaboravi to. Navikni se na pravila igre ili crkni. Bori se i ne kmeči. Sam si kriv, nesposoban si. Ne umeš da se snađeš.

Mi olako relativizujemo tuđe muke a često i nekom čudnom logikom u potpunosti zamenimo teze. Otpisujemo neke ljude sakrivajući se iz one čuvene rečenice  – ko se dovoljno trudi taj i uspe.

To nekada jednostavno NIJE tako.

U pohodu za novcem, uspehom i slavom (na krupno ili sitno, nebitno) postali smo samoživi i sebični. Slepi za sve osim sopstvenih potreba.

Zatvaramo oči pred činjenicom da je većina ljudi gladna ne samo razumevanja i uvažavanja, već obične lepe reči, osmeha i kulturnog ponašanja.

Mi smo globalno gladni dobrote, ljudskosti i iskrene pažnje.

Ta glad je glavni problem i bolest savremenog društva.

I ono na šta je film ukazao. Pokazujući nam isto tako šta je posledica potiranja čovekovih elementarnih emotivnih potreba.

Inače, autorima filma skidam kapu jer su jednu mučnu psihološku studiju o malom zaboravljenom čoveku upakovali tako da ona dođe do što većeg broja ljudi. Poprilično sam sigurna da ova priča nije stavljena u stripovske Betmen-Džoker okvire da ni izbliza ne bi imala ovakav odjek. Da bi prošla sasvim neprimećeno.

Autorima je pošlo za rukom da na pomalo lukav način ukažu na to kuda ide moderan svet i ekspanzija opšteg licemerja, medijskih laži i zamene teza.

Zagovornicima postojećeg sitema vrednosti se film otuda ne sviđa i zato izbanalizovano tumačenje da je on poziv na linč.

Film je dosadan onima koje je sistem stondirao do mere da dalje od svog nosa niti vide, niti žele da vide.Ali i one koji su skrenuli u intelektualni cinizam i snobizam, plus lakonsko odjebavanje svega što im se ne uklapa u ličnu percepciju života ili im ne podiže adrenalin na očekivani nivo.

Oduševljeni su oni koje je film nagnao da se zamisle nad nečim čega su možda tek u naznakama bili svesni. Da se zapitaju o stvarima koje su uzimali olako. Da gledajući film shvate možda i poreklo nekih ličnih frustracija. Ali i onima koji žele da u filmu nađu povod i poruku za buđenje. Za iskorak iz podvojene realnosti.

Lično mislim da mi za buđenje nismo spremni i da je euforija ipak malo isforsirana i isfolirana. Moguće iz ne loših pobuda već zato što smo mi i dalje radiji da reklamiramo promenu pre nego da je u realnom životu sprovedemo.

Pojavim se petnaestak minuta ranije, blejim oko sebe al’ blagajnu ne videh. Priupitam ljubaznog dečka u uniformi gde je ona, a on mi kaže – gospođo, pa ispred vas je. Tu se izbečim i pitam ga – to je ovo gde se prodaju grickalice. On mi odgovara – da da.

To beše iznenađenje broj jedan. Nema klasične blagajne već k’o da ste pred kioscima s kokicama. Pa od volje koliku kantu da izaberete ili koliko u nju da vam sipaju. A cene – ma čista sitnica. (Karte mu tu dođu sporedne.)

Iznenađenje broj dva – cena karte. Lepo videh na sajtu 500 dindži. I to radni dan, prva dnevna projekcija. Vikendom je skuplje. No seka za kokicapultom kaže 530. Pitam – jel’ to poskupelo a dobijem odgovor – ne, to je zato što film traje duže od 120 min. (Kad dođoh kući videh da traje 122 min. Dva minuta se računaju, nego šta.)

Uđoh u salu a unutra, da ogluvite. Odvrnuli zvuk do daske, sedišta se tresu. I ne, ne šalim se. To kao iznenađenje broj tri. (Posle sam prestala da ih brojim.)

Imajući u vidu termin projekcije sala poluprazna, pa logično, narod seda gde mu volja.

I sad ne sumnjate, odmah iza mene smestiše se dve mlade dame s kantom kokica u rukama. Plus kokakolice. A dušica draga kako je sela tako je pola prosula. I sad, da ona da to ne gazi krenula da ih šutira napred. JOJ.

Na pomisao o mljackanju i krckanju ustanem i dislociram se na kraj reda, bede da se spasem.

Tačno na vreme ugasi se muzika i prateći vizuelni efekti al’ umesto film da krene, krenu reklame. 15 minuta duge. Sve fino i lepo, da nas upute šta još valja gledati. I ne preterujem, tačno 15 minuta.

Napokon krene film ali posle 5-10 minuta stižu novi gledaoci. I opet ne sumnjate, dve curice rešile baš u moj red. Ali ne s kokicama, već s porcijom čipsa. Da se žvaće mora. To je obavezno. Ali nisu samo žvakale, malo su se i došaptavale, pa proveravale mobilni. A jedna od njih, ma slatkiš mlađani, digla noge i cipele direkt na naslon sedišta ispred. JOJ.

Međutim, film je bio krajnje upečatljiv pa se na te ometajuće faktore dalo zaboraviti.

Inače ton je sve vreme bio na maksimumu. Na momente je to bilo zaista previše napadno ali posle kontam – to i nije tako loše. Jbg, ko bi šta i čuo od šuškanja i žvakanja.

Po završetku filma, izlazim puna utisaka a klinke iz mog reda prvo što uradiše kako su iz sale išetale – kez i pućenje pred ogledalom. I selfiranje, to pod obavezno. Da se dokumentuje gde se bilo.

Tu duboko uzdahnem i pomislim  – e mile moje, bolje da ste za te pare neku šminku ili krpice pazarile.

Ako je prvi impuls posle gledanja Džokera, ogledalo i poziranje, onda su to baš uludo bačene pare.

A rezime?

Jes’ da kažu ono – nikad ne reci nikad, ali mislim da sa velikom sigurnošću mogu da izjavim da me klasičan bioskop više neće videti. Šta da radim, valjda sam relikt prošlosti i nemam želudac za tu vrstu konzumerije.

A možda samo želim da sačuvem ideju filma kao nečeg što ima poruku, smisao i svrhu. Nečeg što nas bar ponekad nagoni da razmišljamo, da se preispitujemo, da menjamo pogrešna uverenja.

Kao nečeg što je bar ponekad više od plitke zabave ili pukog ubijanja vremena. Više od ždranja i hvalisanja da se gledao film o kom se priča.