Čini mi se da mi odavno patimo od boljke da sve oko sebe pošto-poto određujemo ekstremima. Tako su stvari ili dobre ili loše, ili valjaju ili skroz ne valjaju. Kao da sredina i ne postoji. Kao da je nužno sve i svakoga spakovati u krajnosti.

A zapravo crno-beli svet ne postoji. Niko nije ni anđeoski dobar, ni đavolski loš.

Svo to lepljenje etiketa vrhunske vrline ili pak grozomorne manjkavosti samo nas udaljava od sposobnosti da svet sagledamo realno. Onakvim kakav on stvarno jeste.

A to bežanje u idealizaciju ili demonizaciju košta NAS a ne one kojima je namenjeno.

Košta konstantne razočaranosti i frustracije jer svet nije kakav smo umislili da treba da bude.

I dok se upinjemo nekima krunu da nabacimo a druge u blato uvaljamo život ide svojim tokom. Krivudajući navek između dobrog i lošeg. Ne obazirući se na naša bajkovita očekivanja ili potrebe da neke mrakom zaodenemo.

Leteti u oblake ili se u zemlju ukopavati nisu strategije uspeha. Biti čvrsto nogama na zemlji i širom otvorenih očiju jeste.