Granice – lice i naličje

black-cat-4507309_960_720

Kada govorimo o granicama postoji jedan zanimljiv i često vrlo zbunjujući fenomen vezano za njih.

Osobe koji nemaju jasno postavljene granice, koji u određenim sverama života ne umeju da se zauzmu za sebe i dozvoljavaju drugima da ih manipulišu, ponekad u odnosu na mali broj ljudi postave granice vrlo kruto, rigidno čak.

Kako to u realnom životu može da izgleda?

Neko ne ume da se zauzme za sebe, recimo na poslu, ali u okviru porodice, gde je na svom terenu, vrlo se zahtevno postavlja u odnosu na bližnje. Time, u stvari, kompenzuje nemanje granica u poslovnom okruženju i daje sebi na vrednosti i značaju.

To dovodi do “zanimljive” situacije da ljudi u isto vreme u većini relacija imaju granice poput paučine a u odnosu na par ljudi poput čelične žice. S tim, što ovih čeličnih mahom nisu svesni.

Oni svoje ponašanje prema ljudima od poverenja doživljavaju kao spontanu bliskost i priču o svojim problemima iako to mnogo više liči na istresanje i treniranje morala i strogoće na onima koji nisu ni krivi ni dužni.

Pred nekima se konstantno povlače podvijena repa, razočarani i besni, frustrirani i nezadovoljni a pred manjinu izlaze sa kritikama, pritužbama i zahtevima. Zapravo, sve ono što se ne usuđuju da kažu onima kojima treba da kažu, saspu u lice bližnjima. Izverbalizuju preko žalopojki ili napadnih i histeričnih tirada svoj čemer. 

To je vid suočavanja s traumom. Oni akumulirani bes i mržnju izlivaju na one za koje procene da im neće uzvratiti i protivurečiti. Štaviše, kojima to i ne daju za pravo jer svoje odijume negative tumače kao sasvim benignu priču.

Time sebi čine duplu medveđu uslugu. Ulaze u vrzino kolo i poricanja i manipulacije. S jedne strane, konflikt sa osobama koje ih istinski ugrožavaju se ne razrešava, granice se ne postavljaju, a s druge strane, zahteva se uvažavanje i principijelnost od onih koji ih zapravo jedini vole i poštuju.

Umesto da se za sebe zauzmu na bojištu oni su uvek naknadno hrabri i mudri i jedino orni da besomučno guše i povređuju bližnje testirajući njihovu psihološku izdžljivost i granice. Dok vremenom i najtolerantnijima ne dosadi da u nedogled budu dežurno rame za plakanje, plus džak za udaranje i treniranje jačine i sile tamo gde im nije mesto.

Međutim, ako im se ukaže na to da na pogrešnom mestu i pogrešnim ljudima crtaju granice reaguju uglavnom vrlo burno i uvređeno.

Imamo tako na delu popriličan apsurd – ljudi ćute i trpe da im drugi skaču po mozgu, onda dođu kući istresu se na bližnje slikovito razglabajući svoje patnje a kada njima izađe na nos da budu dežurni otirač i požale se da im je dosta takvog načina iskazivanja ljubavi usledi drama samosažaljevanja propraćena refrenom rečenica – eto, niko me ne razume, niko me ne voli i ne poštuje.

A suština je da oni sami sebe niti vole niti poštuju.

Da zaključim, pitanje granica uvek ima svoje lice i naličje. Ono nije svedeno na to da osvestimo zašto dozvoljavamo da nas drugi iskorišćavaju i koji su koraci da se to promeni već i da osvestimo šta mi dopuštanjem na različite vrste zloupotrebe radimo i sebi ali i kako to utiče na naše odnose sa bližnjima.

-*-

Ako vam je teško da postavite granice, ako se ophrvani pitanjima na koje nemate odgovor, ako vam je potrebna psihološka pomoć ili savet, zakažite online konsultacije. Tu sam za vas. I mogu da vam pomognem. nadastep@gmail.com

Ostavite odgovor