A kako ljudi kupuju?

Neki kupuju samo ono što im treba, po listi prioriteta ili sa unapred spremljenim spiskom. I ne zanose se mnogo pred šarenilom ponude. Kući se vrate sa onim što su i planirali da kupe.

Neki pak kupuju impulsivno jer im se nešto na prvu svidi, jer im se učini da bi im možda moglo zatrebati, jer je bilo na akciji,  jer je bilo baš slatko.

Kada su krupne stvari u pitanju prvi tačno znaju koji sve uslove ona treba da ispuni. I neće olako praviti kompromise. Biće uporni i tragaće. Biće spremni da čekaju dok se to što žele ne pojavi u ponudi. Biće spremni da plate punu cenu i neće se baviti cenkanjem.

Oni drugi će čak i kada imaju jasnu ideju šta žele počesto brzo odustati jer ih potraga smara ili će biti zavedeni sličnim koje je eto baš tad na akciji. Ili će im vešt prodavac na slatke reči uvaliti nešto što u naznakama liči na ono što žele. Ili će se sami u hodu predomisliti i ubediti da im to više i ne treba, da bi im valjalo nešto drugo.

E mili moji tako vam je i u ljubavi. Manje-više isto.

Neki jako dobro znaju šta traže i ne padaju na loše imitacije i jeftine kopije. Ne očekuju da dragi kamen sićom pazare. Niti su spremni da se izuju za bižuteriju.

Neki opet padaju na slatkorečivost i sjajne reklame čak i onda kada im je jasno da je kvalitet pod znakom pitanja. Ili se nadaju da će im se jednom posrećiti da ubodu kvalitetnu stvar za male pare na nekoj rasprodaji pred zatvaranje radnje.

Neki opet u nedogled menjaju stilove i mode, kolorite i dezene, stalno isprobavaju novo ničim do kraja zadovoljni i ni sa čim do kraja srećni. (Ah taj šareni izazovni svet.)

U ljubavi svako nađe ono što traži. A ako ne zna šta traži ili se svako malo premišlja i zavodi novim, onda je verovatnoća da „pazari“ dobro poprilično mala.

Mi se svakodnevno suočavamo sa izborima ali u životu pravimo samo DVA jako bitna izbora. To su – šta ćemo biti i s kim ćemo biti.

Ako se tu zeznemo, ili te izbore olako shvatimo, ne nam gine golemo kajanje. Bez roka trajanja.

-*-

Ako vam je potrebna psihološka pomoć ili savet, ako vas muče neka ljubavna ili životna pitanja, pišite ili zakažite online konsultacije. Tu sam za vas. nadastep@gmail.com

zašto neki muškarci ničim provocirano mrze žene.

Za početak malo razjašnjenje. MRŽNJA je emocija koja je posledica nekog konkretnog dešavanja. Neko nešto uradi/kaže što drugoj strani nikako ne prija i egu ne godi i onda usledi napad besa i mržnje koji su reakcija na to konkretno zbivanje. Mržnja je stoga osećanje koje se javi u određenoj situaciji ali ne opstaje nužno na duže staze.

Mržnja koja ne prestaje i koja nije vezana za konflikt već za samu osobu je PREZIR. Dakle, ne radi se o tome da neko nešto pogrešno kaže ili uradi pa to bude dočekano na nož, već o tome da šta god da kaže i uradi sve se doživljava kao loše. Osoba se etiketira kao loša. Kao u celini bezvredna. Na nju se, ma koliko se trudila i kako god se ponašala, gleda iz ugla nedostojnosti. I ne postoji način da neko ko je određen za prezir zavredi poštovanje i uvažavanje.

U tom smislu adekvatnije bi bilo reći da postoje muškarci koji preziru žene. Oni u nekom trenutku života donesu odluku da su sve žene bezvredne. Neki od njih su te svoje odluke vrlo svesni, i na nju ponosni, dok je kod nekih to polusvesni ili u potpunosti podsvesni mehanizam.

U prvom slučaju radi se o muškarcima koji po genetskom sklopu nisu posebno emotivni a odrastali su pod specifičnim okolnostima. Zapravo, u okruženju gda su žene tretirane kao niža bića. I gde je taj njihov status otvoreno, jasno i nedvosmisleno iskazivan.

To su obično sredine gde se otvorena mizoginija prenosi s kolena na koleno. Gde je uloga žene svedena na mašinu za rađanje i bespogovorni fizički rad. Gde se svaki pokušaj izlaska iz nametnute uloge surovo kažnjava. U tom smislu neempatični muški potomci brzo i lako usvajaju dominantan obrazac ponašanja. Pošto majka ćuti i trpi, ne pokušava ništa da promeni, miri se s verbalnim i svim drugim oblicima zlostavljanja oni u nekom trenutku zaključe da ona epitete bezvrednosti i sledstven tretman i zaslužuje. Jer:

da je drugačije, pa valjda bi se pobunila.

(To da svaka, pa i najmanja pobuna ženi donosi batine i još gore ponižavanje sin u početku ne razume a kasnije namerno previđa.)

Ovo je donekle uprošćeno objašnjenje mehanizma otvorenog prezira prema ženama koji je posledica specifičnog vaspitanja. U današnje vreme on je sve ređi ali je i dalje do određene mere prisutan. I dalje postoje muškarci koji žene tretiraju isključivo u maniru – ma sve njih samo treba jebati i mlatiti, za bolje nisu.

(((O repovima, delimičnoj i prikrivenoj mizoginije ovog puta ipak ne bih jer je to posebna priča))).

Drugi i mnogo opasniji i teže uočljiviji oblik prezira je onaj kojeg sami muškarci nisu svesni. Ili bar ne do kraja.

Ovaj oblik prezira nema veze sa primitivnim seksističkim sistemom vaspitanja ali ima SVE veze s odnosima u primarnoj porodici a pre svega odnosom sin-majka.

Niko se ne rađa s idejom da bilo koga i bilo šta mrzi. Deca ne razumeju koncept mržnje ali ga vremenom i te kako nauče, posebno ako im odrasli daju mnogo povoda za to.

Dete koje živi u skladnoj porodici gde se roditelji uzajamno uvažavaju nikada neće izrasti u ženomrsca. U njih se pretvaraju sinovi koji su izloženi čudnim porodičnim dinamikama i nerazumnom ponašanju roditelja. Ponašanju koje ih upućuje na to da izvedu vrlo pogrešne zaključke i o suprotnom polu ali i o životu i ljudima uopšte.

Uzmimo recimo primer hladne i neemotivne žene koja se po svojoj proceni pogrešno udala i ostala zarobljena u očajnom braku samo zbog deteta. Da li mislite da će ona na njega gledati s ljubavlju. Teško da hoće. Ako misli da nema izlaza, da nema snagu ili računicu da se „obračuna“ s partnerom ona će se obračunati s drugim (nemoćnim) muškarcem koga će nekom svojom čudnom logikom okriviti za promašen život. Naći će žrtvu na koju će iskaliti sav svoj bes. I tako kreću krugovi pakla.

Klinac u ideji da majka treba da ga voli doživljava sve samo ne ljubav. Ona ga u boljem slučaju zanemaruje i sve u vezi njega obezvređuje. Ništa što on uradi nije ni dobro ni ispravno. U gorem slučaju ga zalostavlja i omalovažava, često ne nužno fizički koliko verbalno i emotivno. Još ako je njeno ponašanje podvojeno, jedno kad su nasamo a drugo kada su u društvu, tu je sluđivanje garantovano. Ponekad je surov odnos prema detetu određen mišlju – zbog tebe sam sjebala život ali ćeš ti zato ispasti kako JA hoću. I onda kreće agresivno nametanje ličnih očekivanja i ambicija i nasrtljivo određivanje kako sin MORA da živi. Pri tome su to žene koje su u potpunosti nesposobne za bilo kakvu pohvalu i afirmaciju.

Uz takav tretman teško da će sin odrasti u izbalansiranu osobu s jasnom idejom šta je ljubav. Mnogo je verovatnije da će imati problematičan odnos prema ženama i doživljavati ih kao odvratna bića. Jer:

ako mu je majka takav monstrum, kakve li su tek ostale.

(Treba naravno naglasiti da neće svaka žena razočarana u muža i brak iskaljivati svoj jed na deci ali neke od njih, na žalost, to vide kao rešenje).

Ženomrsci su uvek muškarci koji imaju vrlo problematičan odnos s najbitnijom ženskom figurom u životu, a obično su to majke. Pri čemu je često uloga oca svedena na puko bračno statiranje ili potpunu nezainteresovanost za porodična zbivanja.

Kada se sin u najosetljivijim godinama svog života oseća kao ostavljen na milost i nemilost bezosećajnoj majci koja ga kinji i konstantno šalje signale da je: loš, promašaj, nikakav, bezvredan, smešan, jadan, glup; da bi joj bez njega život bio savršen, da joj je ukinuo šanse za sreću, da joj je upropastio karijeru, i sl… on će u te njene ideje poverovati I/ILI će u vrsti bunta ili oblika zaštite ubediti sebe da su sve žene nemilosrdne aždaje.

S godinama i sazrevanjem, onda kada umaknu iz “toplog porodičnog gnezda” mnogi ženomrsci neće trošiti vreme i energiju da se razuvere, već naprotiv, da nađu još više dokaza da su u pravu. Da žene jesu zlobna đubrad, teške manipulatorke …

Neki od njih će sve svoje mentalne i emotivne resurse upotrebiti da konstantno nalaze materijal za to da su sve žene iste i neće se previše truditi da ostvare iole bliskije odnose s njima. Držaće se na distanci.

Drugi će pak ulaziti u veze ali ih primarno svoditi na lov na ženine greške dobijajući time satisfakciju da su u pravu. Realnu potrebu za ljubavlju, u nemogućnosti da se odupru usvojenom viđenju, zameniće potragom za svedočanstvima ženske nepodobnosti. Oni će nekada svesno, češće nesvesno, partnerku stavljati na probe i iznova i iznova testirati njihovu ljubav i privrženost zarad toga da bi našli potvrde svoje teze: sve ste vi iste pokvarene kučke.

Oni u vezama ne traže dokaze ljubavi već dokaze ženske nedostojnosti.

I što se žena više trudi da prema njima bude bolja i korektnija, da što veću ljubav i pažnju iskaže oni će se više i jače truditi da nađu potvrde da je sve to laž i gluma. Lestvica se vremenom samo podiže. I nema tog gesta naklonosti koji nekom mentalnom vratolomijom neće biti preveden u ženski manifetluk i lukavštinu.

Najteže je kada sam muškarac uopšte nije svestan toga da u odnose ulazi s pozicije prezira.

Kada samog sebe ubedi da je u svom ponašanju sasvim korektan a ona eto loša. To je posebno problematično ako je on inteligentna osoba s realnim životnim dostignućima. Takva pozicija muškarcu lako daje za pravo da sam sebi kaže – pametan sam i uspešan, teško da ja grešim, ona je loša…

Kada govorimo o preziru bitno je naglasiti da on nema veze sa stepenom intelekta niti društvenim miljeom. On ima veze samo sa nesposobnošću čoveka da se izbori s vrstom psihološke traume.

Ono što posebno treba naglasiti je da neće svaki muškarac koji je odrastao uz dominantnu i kastrirajuću majku izrasti u ženomrsca. Obično je potrebno da se sklopi još po koja kockica za konstrukciju prezira.

Za kraj, dokle god muškarac ne postane zaista svestan da ima animozitet prema ženama i na njemu ne poradi (skoro obavezno uz stručnu pomoć) tu pomaka nema.

Ženama koje se nađu u vezi s muškarcem koji a priori prezire žene sledi pakleno iskustvo. Tim gore i teže što je muškarac socijalno i društvano uspešniji i potvrđeniji. Takvi, dok žena ne shvati s kim ima posla, mogu da dovedu u pitanje osnovne postavke njene ličnosti. Da je skoro komplet izlude i navedu da sumnja u sve u vezi sebe.

Muškarac svoje ponašanje obojeno rezignacijom prema ženama doživljava kao sasvim normalno a svoje nemoguće uslove ili neprovocirana praskanja kao opravdana. To su veze poput kretanja po minskom polju. Žena je tu stalno u poziciji da se za sve u vezi sebe pravda ili da svaki svoj postupak objašnjava. A svaka njena “pogrešna” reč (a kamoli postupak) se odmah uzima za zlo, u maniru – aha, to je to, znao sam ja da ona mene laže i maže. Ma kakva ljubav, još jedna pokvarena folirantkinja. Da me voli to nikada ne bi rekla/uradila.

Tragedija sa ženomrscima je u tome što oni i nemaju nikakav ideal i definiciju ljubavi. (Jer su i sami za nju ostali zakinuti). ONO NEŠTO što bi žena trebala da uradi da zadobije njihovo povrenje, u stvari i ne postoji. Samim tim ne postoji ni šansa za ljubav i razumevanje. Sve je unapred osuđeno na propast  i svaka bitka unapred izgubljena.

Ne možete naučiti ljubavi nekoga ko je ne razume i u startu odbija. Ne možete pomoći nekome ko ne želi da prizna da ima ozbiljan problem.

Ono što možete je da odete i poštedite sebe daljeg mučenja.  

-*-

Ako vam je potrebna psihološka pomoć ili savet, ako vas muče neka ljubavna ili životna pitanja, pišite ili zakažite online konsultacije. Tu sam za vas. nadastep@gmail.com

Sjajno i moćno u teoriji. Al’ u realnom životu, ne vredi braćo i sestre, ne ide. Ne pije to meni vodu. Nikako.

Prva stvar koja mi kod koncepta otvorenih veza nije jasna je – šta tačno ta sloboda podrazumeva? Da se pored nekog ko se zvanično i deklarisano voli, heftaju i drugi sa strane kad za to iskoči prilika. Naravno, prigodno argumentovano rečima – mi imamo otvorenu vezu. Nisu to nikakvi radovi iza leđa….

Ili taj koncept podrazumeva da se uđe u paralelnu vezu ali samo ako naleti neko ko je zanimljiv i prema kome bi se isto tako mogle gajiti emocije.

Kako god bilo, meni to nisu čista posla.

Ako čovek nekog istinski voli onda ne vidim razlog za zveranje okolo i traženje novih kandidata za emotivne uzlete.

Ako je čovek zaista posvećen nekome do koga mu je stalo ne vidim ja tu mnogo prostora, a ni potrebe, da se leluja okolo u traženju novih poticaja i kandidata.

Otvorene veze mi se najpre čine kao budalaština novog doba. Kao ponešto unapređeno (fensi) pakovanje neobaveznih veza.

Otvorene veze mi se čine kao stvar emotivne alavosti i nezaježljivosti. Mnogo bi da se dobije al’ malo da da.

To je ono – nije mi dovoljan samo seks, nužno mi je da imam osećaj bliskosti (ili iluziju iste) ali ne bih ja tu da puštam korenje. Ja bih slobodu da mogu da sedim na više stolica.

Čim čovek na taj način razmišlja onda je jasno da i nema želju da se stvarno zbliži s nekim. Da se u potpunosti prepusti. Čim u glavi postoji ideja da bi mogao neko nov da uđe u priču i da život vajnog slobodnjaka učini još zanimljivijim onda to govori o hedonističkoj nezasitosti, o površnosti a nadasve o egoizmu.

To je ono – da ja sebi na sve načine ugodim i da u svakom trenutku ostavim sve opcije otvorene. Sva vrata otvorena.

((E pa pazi brate/sestro da te promaja ne spiči.))

Druga stvar, sile nema da me neko ubedi da obe strane ulaze u odnos sa ISTOM idejom šta on treba i može da podrazumeva. Da oboje imaju IDENTIČNU viziju kako njihova otvorena veza treba i može da funkcioniše.

Mnogo češće se dešava da jedna strana polunevoljno pristaje na otvoren odnos zato što joj je stalo i što vrti unutrašnji monolog u stilu – to je poštenije nego da me vara. Ljudi se u to ubeđuju dok se nadaju da treće strane i neće biti.

A naravno da će je biti. I naravno da sleduje patnja. I naravno da sleduje teško razočaranje. I grozno bolno otrežnjenje. A najperfidnija stvar u celoj priči je da će druga strana samo procvrkutati – pa dušo, u startu smo se tako dogovorili.

Zanimljivo je i to da ako veza ipak opstane a u nekom trenutku partner koji je bio veran i sam dođe u situaciju da proleprša krilima, to ne bude sa osmehom propraćeno od strane zagovornika otvorenosti.

Istina je da mnogi emancipovani otvorenjaci podrazumevaju da ljubavna sloboda važi SAMO ZA NJIH. Ne za drugu stranu.

Ili ona samo formalno važi jer su toliko sujetni da misle da partneru to na um neće pasti. Pa oni su tako savršeni. Od njih bolje nema. JOJ.

Čak i ako su oboje ultra moderni i samosvesni, postavke s kojima se ušlo u vezu su pod velikim znakom pitanja kad u igru uđe neko nov. E tu se pada. Tu je sloboda na teškom ispitu.

Obično se strana koja je dobila konkurenciju oseća donekle iznevereno. Da, svesna je ona dogovora ali jedno je reći – sve je to ok dok se hipotetiše a drugo je skulirano se pomiriti s tim da je neko drugi postao zanimljiviji i inspirativniji.

Živeti s tim da partner još nekog voli je situacija s kojom malo ko može da se nosi bez (bar povremenih) naleta ljubomore i samoomalovažavanja. Drma to i sujetu i ideju o ličnoj vrednosti čak i onima koji imaju visok nivo samopouzdanja. Ali nadasve dovodi u pitanje emotivne temelje veze.

Ne idu istinske emocije i sedenje na nekoliko stolica. To je suština.

Kad se cela priča posmatra iz ugla svakodnevnog života mnogo šta je tu teška zbunjoza. Na primer, par je u otvorenoj vezi, vole se, razumeju se, bliski su, (nije to samo seks), šta biva ako ona recimo poželi da provedu veče zajedno a on joj kaže – ups, ja sam se dogovorio s onom drugom. Koju isto tako voli….Šta biva posle 5-10 takvih ispaljivanja. Kako se tu naprave revizije ideje ljubavi a da i dalje sve lepršavo i slobodarski štima.

Šta biva recimo kada par živi zajedno, jel on njoj maše s praga kad ide kod drugog, kojeg isto tako voli.

Jel’ da da sve to malo (ili mnogo) miriše na budalaštinu ….

Koncept otvorenih veza u kojima su oboje podjednako srećni i zadovoljni  je utopistički ideal.

Koncept otvorenih veza u kojima niko nije zakinut i bar malo skrajnut je nemoguća misija.

To je eventulano izvodljivo za neke vrlo specifične karaktere. Moguće umetničke duše koji žive u nekim svojim svetovima. Elem, verovatnoća u promilima.

Koncept otvorenih veza je najčešće vrhunac emotivne manipulacije.

To je postavka života ljudi koji žele SVE. Koji imaju ideju da svet treba pod noge da im se prostre. Koji su svoj hedonizam izdigli na pijedestal. Štaviše, od njega napravili instituciju vrline i emotivne nazovi širine.

Ne žele oni da ih iko proglasi bezosećajnim skotovima, da ih doživljava kao površne i plitke. Oni žele respekt i uvažavanje. Oni s prezirom odbijaju pomisao da im se prikači epitet primitivnih jebača. To nikako. Oni biraju, imaju visoke standarde, nisu svaštojedi. Drže do sebe. Samo je eto njihov kapacitet za voljenje veliki. Oni ne žele da ga guše, te su otuda tako prijemčivi za ljubav.

((Ajoj. Izbljuvaću se.))

Istina je ta da oni žele pun paket privilegija, a da sami malo šta daju.

Kako god gledala na ideju otvorenih veza ne uspeva mi da ih vidim drugačije nego kao manipulaciju glavnog zagovornika. Kao samoživo forsiranje njegovih sebičnih ličnih interesa. Kao alavost za pažnjom i ugađanjem. Ili eventualno, kao spoj dve slično utripovane individue koje iz vrlo praktičnih razloga i vrste komoditeta iz zajedničke “luke ljubavi” idu u nova osvajanja.

Kako god bilo, nema tu ni lj od ljubavi. Nema tu pravih emocija, nema tu duše. Samo trendi laži i samoobmane. Sve je tu svedeno na podilaženje i ugađanje egu. Moto života onih koji bi za ponešto pažnje koju su eto spremni široke ruke da pruže, drugi da im celo srce daju. Da za tu svoju visokocenjenu emotivnu siću, premije dobijaju.

Ali ne lezi vraže, nešto ne štima. Nikad do kraja zadovoljni, navek ih nešto žulja, navek im nešto fali. I navek taj neizdrž da se i dalje traga.

A zašto?

Zato jer u MALO i PLITKO ne staje mnogo. Tu je kvaka. Ne uliva se u šoljicu litar vode.

Jedno je umišljenost i sve te zavodljive misli o sopstvenoj veličini a nešto sasvim drugo stvarni kapacitet za ljubav i davanje.

Ko malo daje, MALO je sve čemu se može nadati.

Nisu one uzrok lošeg ponašanja ljudi, već posledica.

Fenomen neobaveznosti je zapravo super jer odmah znate s kim imate posla. Odmah imate jasnu sliku koliko i kako je neko zainteresovan. I šta je spreman da vam ponudi. Mislim da ćemo se složiti da je to mnogo bolje nego zavlačenje i glumatanje velikih ljubavi a iza kojih se krije još gora nezainteresovanost, sebičnost i teška manipulacija.

Ovde je glavno pitanje i problem epidemija samodovoljnosti i egoizma, primitivizma i prostakluka.

No, po onoj narodnoj, sličan se sličnom raduje, za ljude koji znaju šta žele, nema velike brige. Jer, hajmo sad pošteno, da li ijedna žena može sebe, ono 100%, da ubedi da nešto gubi ako ne pristane na vezu s muškarcem koji je spreman, izvin’te na eksplicitnosti, samo kurac da joj ponudi.

Ne gubi žena ništa propuštajući neobaveznog jer on i nije prava prilika.

E sad može da usledi primedba – a šta je s onim muškarcima koji u mladalačkom dobu ulaze u takve veze da se ižive, da se izluduju, da otkriju šta im i ko pasuje.

E pa kad bata otkrije kakvu ženu želi, pa takvu osmotri, neće njoj nuditi neobaveznu vezu, nego će kao pravi muškarac da je osvoji na šarm, pamet, spretnost i upornost a ne na pimpeka. On će želeti da mu se ona divi i da ga poštuje. Želeće da pokaže celog sebe a ne samo svoje međunožje.

Najveći problem neobaveznih veza je ideja da se preko njih može super profitirati.

Procenat ljudi koji s njima može da se nosi mnooogo je manji nego što se to čini. Daleko je veći procenat onih koji taj prilaz životu kad-tad plate. A neki i veoma skupo.

Ljudi u šeme neobaveznosti uđu u ideji da je to način da lako skinu kajmak. Da bez napora i zalaganja uživaju. Na prvi pogled stvari izgledaju sjajno:

-Ne smaraš se sa trivijalnim i glupim sistemima udravaranja i čudnim načinima da pokažeš da ti je stalo.

-Ne moraš da se javljaš, da šalješ poruke, trpiš histeriju ako to zaboraviš pa ona ili on popizdi.

-Ne moraš ni za šta da se pravdaš.

-Ne moraš da pamtiš glupe informacije i ko fol bitne datume.

-Ne moraš da se traumiraš što ne umeš da pogađaš misli.

-Nema straha da si u igri samo zbog love. …

Ma bre savršenstvo. Samo uživanje, samo seks. A ako krene da te pritiska za više, ili se smoriš, samo otkažeš šemu.

Alo bre, san snova.

Međutim, ima jedna glupa caka s tim hedonizmom koji je sam sebi cilj. Pre ili kasnije dosadi.

Sve je tako strava u početku, uživa se naveliko. No, posle nekog vremena sve je manje uživanja u tom defileu. Ludovanje izgubi draž, postane rutina. Nestane ushićenje. Sve je stvar mlakog odrađivanja rabote. Nema tu više izazova. Sve postane isto.

Kad prođe period hormonskog iživljavanja na scenu stupa onaj pritajeni i maksimalno prigušeni deo ličnosti. Duša ipak ište ljubav. Duša ište da voli. Da dobije više od strasti i fizičke akcije.  

A šta reći, svi mi odreda volimo da budemo voljeni. Voljeni i prihvaćeni. Ta svest se u čoveku probudi kad-tad.

Ok, tako je, ali šta je tu navodni problem?! On ili ona će se samo prešaltati na traženje pravog i to je to.

Jes’ kad bi to tako lako bilo. Al’ ne lezi vraže, ne menja se čovek preko noći. Posebno ne ako svikne na hedonizam i da ugađa samo sebi. Ako svikne na rutine u kojima nema mesta za druge.

Ne odriču se ljudi lako privilegija. Ne može se samo uskočiti u drugu ulogu i odjednom postati senzibilna, draga i nežna osoba. Spremna da čini i radi sve ono čega se užasavala. To pregrupisavanje je vrlo zahtevnan proces koji podrazumeva da u suštini sebična i samoživa osoba, koja život meri samo po sebi, dobije želju i moć da život kroji za dvoje. Uz sve one ustupke i kompromise koje zajedništvo sobom nosi.

To je skoro pa nemoguća misija za ljude koji su umeli i želeli samo da dobijaju, zavaravajući se da je sve to slika njihove moći.

Zamislite sve te mačo muškarce i samosvesne žene kako odjednom žive bliskost, toleranciju i zajedništvo. Kako odjednom nemaju poriv za provetravanjem spavaće sobe. Kako se odjednom s nekim dogovaraju i usklađuju, kako planiraju.

Zamislite sve te frajere i ribe koji žive za udovoljenje svojih hirova kako iznebuha postaju prijemčivi za potrebe druge strane, kako ih obasipaju pažnjom i čine usluge.

Jel’ da da liči na bajku. I jeste bajka.

I da rezimiram, neobaveznost kao stil života se mahom skupo plaća. Ne može se samo uzimati i očekivati da to doveka štima. Ne može se očekivati da kad to dosadi se preko noći postane druga ličnost. Da poriv za ljubavlju kao magičnim štapićem oplemeni i učini sebičnu osobu divnom i empatičnom. To ne biva.

Forsiranje neobaveznosti vodi ka nesposobnosti emotivnog povezivanja s drugima. A na duže staze posmatrano ka frustraciji i usamljenosti.

Psihologija čoveka je imuna na tehnološka postignuča, marketing trikove i priče o lovi. Tu važe neki drugi zakoni.

Ako ne volite, nećete biti voljeni.

KO NE NAUČI DA VOLI neće umeti ni da da ljubav, niti da je primi i oseti. I to je to. ZAKON.

Ono što je osnovna razlika u prilazu neobaveznim vezama između muškaraca i žena je to da žene, većina bar, svesno ili nesvesno, imaju očekivanje da ta veza preraste u nešto više. Da se jednog dana prevede u pravu.

Žene u neobavezne veze ulaze uglavnom zato što je to način da budu s nekim ko im se dopada. Zato što im je teško da kažu NE. One se lako ubede da će svojim ponašanjem osvojiti i pridobiti muškarca. Da će se i on zaljubiti.

Tu je i kategorija žena koje imaju malo drugačije agende od onih čisto emotivnih. One se ubede da će ih im poći za rukom da nateraju muškarca da se predomisli. Ide se po logici – ma samo da on meni padne u zagrljaj (ili šake) već ću ja njega smotati i smiriti. Biće on samo moj za koji mesec.

Za žene kojima je stvarno stalo do muškarca koji ne želi pravu vezu patnja je zagarantovana. Pružati ljubav i pažnju nekome ko želi samo seks je stalni izvor frustracije i tenzije. Međutiim, razočaranje sleduje i ženama koje pristaju na neobavezni program iz manje pitomih razloga.

Kada ulazak u vezu podrazumeva vrstu laži, razočanje je neminovno. Čak i onda kada se stvari završe onako kako žena želi.

Naravno, mnogo češći je onaj drugi ishod. Da posle nekog vremena ona bude eliminisana iz priče. Da li zbog toga što je on osetio u kom pravcu plovi brod ili zbog toga što mu je dosadila, nebitno je.

Čest je takođe i ishod da žena posle nekog vremena shvati da on nema nameru da je promoviše u pravu ni pod razno. Da je zapravo samo gubila vreme i pravila budalu od sebe dok je on živeo kao beg a ona oko njega obletala.

U celoj ovoj priči nije sporno što žena glumi da u vezu ulazi s istim pobudama i očekivanjima kao i muškarac. (Njega za to realno zabole.) Problem je što laže sebe.

-Što gradi odnos u kom je konstantno zakinuta.

-Što moljaka za ljubav i pažnju.

-Što degradira sebe i uvlači se u mrežu iluzija i nerealnih očekivanja.

Ili u drugom slučaju, što glumi nešto što nije kako bi ostvarila cilj. Šta se predstavlja boljom nego što jeste. Sklonijom ka kompromisima i ustupcima. Njeno ponašanje je u dobrom procentu poza kojom želi da ga pridobije. Sve je posvećeno tome da ga ubedi da je ona savršena za njega. Sve je vrsta igre koja prestaje onog trenutka kada je cilj ostvaren.

Takve žene u prvi plan stave isforsiranu, najbolju verziju sebe. Onu koja im je na duže staze prezahtevna jer se sa njom nisu saživele. Koju kasnije više nisu spremne da pruže. Elem, čak i ako plan uspe, ako se on predomisli i poželi da budu ekskluzivan par tu sreće nema. On će se pre ili kasnije razočarati i osetiti izigranim jer će ona vremenom skliznuti u zonu komfornog ponašanja a to nije bajka koju je njemu prodala.  

Laži nikada nisu dobra osnova za uspešnu vezu.

Drugi čest scenario je da žene uđu u neobaveznu vezu s nekim ko im je do određene mere zanimljiv. Pošto boljeg nema u ponudi onda im taj aranžman savršeno odgovara. Ne moraju njega, kojim nisu skroz zadovoljne, da šetaju okolo. Sve je inkognito a opet nisu baš same. Plus imaju seksualni život i ponešto emocija u naznakama. Ma bre superiška. Elem, neka njega dok se bolji ili pravi ne pojavi.

U načelu sve je to strava ali na duže staze ume o glavu da se obije. Većina žena nije dorasla tome da muškarca drži u rezervi bez posledica. Toga mnoge postanu svesne kada on ode. Ta iluzija veze im daje sigurnost koja se uzima olako. A veza, iako na vrlo upitnim osnovama, daje im vrstu samopouzdanja koje netragom nestane ako muškarac otkaže aranžman.

Iako na njega formalno ne računaju, iako on nije model sanjanog, taj i takav neobavezni, ako veza potraje, postaje bitna stavka u životu. Stavka na koji žena i te kako računa dok se zavarava da joj je sve svejedno i da jedva čeka da se pojavi bolji. Međutim, kada on ode, ceo sistem života se ruši i ostaje gorak ukus samoobamne. A više od svega boli svest o tome da glavna krivica ide njoj na dušu.

Sad bi neko mogao da kaže – a šta ako u međuvremenu nađe pravog, onda to stvarno jeste džekpot.

Problem je u tome što žene koje bi pravog da traže dok su u neobaveznim šemama baš zbog te, nazovimo je, emotivne siguronosne mreže, nemaju realan prilaz vezama i očekivanjima koje postavljaju pred muškarce koji treba da se kandiduju za pravog. Previše je tu kalkulacija, nedosledosti i kontradiktornosti. Previše nerealnih želja, zahteva i ličnog precenjivanja. A suštinski, nesigurnosti i odsustva vere u sebe da stvarno zaslužuju boljeg od neobaveznog.

-*-

Treći scenario je vezan za žene koje imaju tešku istoriju muško-ženskih odnosa iza sebe. Žene koje su prošle patnju i razočaranje i više nisu spremene da im iko prodaje žvake. Obično razvedene i s decom čiji svakodnevni život i ne ostavlja mnogo prostora za velike ljubavne uzlete i sanjarenja. Kojima paket seks za seks sasvim odgovara. Koje za više od toga nemaju ni želje ni energije.

Za mnoge od njih to je i pitanje praktičnosti. One su dovoljno životom izakane i njima nove obaveze ne trebaju. One samo žele s vremena na vreme koji trenutak prijatnosti. Sem toga, ne žele rizik da na grbaču ponovo navale muškarca koji će im kao bivši kidati živce i jesti džigericu.

Svoje patose su prošle, drugi im nisu nužni. Da li su sve one baš odustale od ljubavi, sigurno ne, ali ih porazi i patnje koje su prošle čine s jedne strane mnogo proračunatijim a s druge mnogo manje spremnim za rizike. Otuda će radije izabrati ponudu za neobavezno druženje od konkretnog udvaranja. Strah od novih promašaja ume da drugačije postroji emotivna razmišljanja. Možda je to tužno ali za neke žene je to najbolji izbor.

-*-

Četvrti secenario je vezan za određen procenat mladih, modernih i urbanih žena, takođe i onih kojima je karijera na prvom mestu. One se kao i muškarci vrlo lako ubede da nemaju želju, ali ni energiju i vreme, da u veze investiraju svoje emocije. Neke od njih su zgrožene uobičajenom postavkom muško-ženskih odnosa i ne pada im na pamet da igraju po tom glupim nepisanim pravilima. Sve je to prevaziđeno i mačistički. Pišu zato neka svoja i od života uzimaju ono što im treba. (Ili misle da im treba).

Kako su od krvi i mesa biraju otuda neobavezne veze kao nešto što im je idealna mera. Što od njih ne traži da bilo kome bilo šta objašnjavaju ili se za nešto pravdaju. One su svoje, savremene i otresite. Kome to ne odgovara – ne zanima ih.

-*-

I za kraj koji red o ne tako retkoj pojavi u svetu neobaveznosti, posebno kod žena.

Elem, uđe se u vezu bez emotivnih aspiracija ka drugoj strani, međutim one se, neplanirano, vremenom jave. Šta tu može da bude problematično? Pa to je super. Na žalost, nije.

Kako u ovakvim vezama nema unošenja u dubinu odnosa i suštinskog upoznavanja ljudi, kako mane nisu tako očite a stvari lagano klize (a kako bi drugačije kad je samo seks u ponudi) javlja se zabluda da je to prava stvar. Iluzija uklapanja i slaganja.

Ta iluzija i pokušaj prevođenja neobaveznosti u pravi odnos se obično završi teškim razočaranjem. Realan život ima neke svoje zakone a ko bi polužmureći da šiba napred obično završi patosiran i dobro ugruvan.

Jedno je ciljano se viđati par puta mesečno i baviti se samo seksom i neopterećujućom pričom a nešto sasvim drugo graditi pravi odnos, uz sve što on sobom nosi.

NASTAVIĆU SE.

Muškarcima koji se OPREDELE da im stil života bude sveden na seks bez obaveze, ideja vezivanja nije ni u peti. Takvi muškarci skoro nikada nemaju očekivanje da neobavezna veza preraste u nešto više. Oni žele uživanje a ne da sebi komplikuju život. (Imaju bre preča posla.) Otuda je nadanje da će oni progledati i shvatiti šta propuštaju čista naiva.

Međutim, prilaz neobavezim vezama, pored onih osnovnih postulata, može da bude bitno različit.

-*-

Neki muškarci (strašni frajeri) žene tretiraju kao potrošnu robu. Za njih nema nikakve dileme, isključivo su neobavezne veze u igri. Oni to otvoreno, i u startu, jasno stave do znanja. Neki odrade posao pa izabranu šutnu a neki isti ženski primarak odrade nekoliko puta pre defnitivnog odjeba. Ovako napisano deluje odvratno ali nećemo se lagati, neki muškarci su poput predatora. Sve što žele je seks uz apsolutni minimum truda.

To su oni što bi najradije da vam voda na usta pođe kad vam sliku svog ponosa u ekstazi pošalju pa da im se odmah nacrtate u krevetu. A kad obave pos’o, da momentalno odlepršate.

Takvi se nikada neće promeniti. Niti će ikada ženu videti kao dostojnu poštovanja. Ma kako formalno bili upakovani to su samoživi džiberi bez trunke emocije u sebi. Počesto skloni agresiji, preke naravi a definitivno puni sebe i do bola umišljeni.

-*-

Neki pak muškarci nisu toliko fokusirani isključivo na seksualno pražnjenje i ne toliko banalni u svom pohodu za lakom robom. Oni žele određenu vrstu igre i muvanja, određen stepen bliskosti. Međutim, ideja odnosa kao nečeg što od njih traži trud i stalnost ih apsolutno odbija. Oni žele vezu onako kako to njima odgovara. To obično izgleda tako da im izabrana dođe na noge kad im se ćefi, da ih ne smara sa suvišnom pričom, zahtevima i potrebama, da ne guši porukama, da ih ništa ne košta, da ne ljubomoriše i sl. Naravno da takav detinjast i kranje nezreo prilaz ne može da prođe te otuda za njih neobavezne veze jesu idealan izbor. I savršen način da prikriju svoju karakternu manjkavost.

To je kategorija razmaženih balavaca naviklih da im se titra i ugađa, kojima je sve teško, naporno i prezahtevno osim da se njima ladi.

-*-

Određen procenat muškaraca ima loša iskustva s ženama i iza sebe veze koje ih na duže staze, ili nepovratno, pune gorčinom ali i rešenošću da im ni jedna više po mozgu skakati neće. Oni otuda jasno predoče okvir koji im odgovara i drže ga se k’o pijan plota. Za njih su neobavezne veze način da nastave sa životom a opet da drže distancu koja im daje sigurnost da više neće biti povređeni i izigrani.

Ovo su muškarci čiji kapacitet procene s kim imaju posla nije dobro nabaždaren te su otuda skupo platili svoju naivnost i brzopletost. To ih kasnije dovodi u poziciju ili zakletih ženomrzaca ili vrlo rezervisanih, podozrivih i sumnjičavih likova koji ženama ne veruju. Za njih su zato neobavezne veze sigurna teritorija.

Ima i muškaraca čiji je stil života takav da sebe lako ubede da su neobavezne veze za njih najbolji izbor. Oni nemaju ni vremena ni energije da se emotivno unose u veze. Žive za posao i karijeru i ne žele otuda nikoga da zavaravaju. Čist račun, duga ljubav. Kome odgovara super kome ne, a šta da se radi.

Formalno su čisti, ne foliraju se. Samo što je ipak sve to zbirka laži. Jer nije do manjka vremena i prezauzetosti već do svesnog izbora da im je tako mnogo lagodnije. Sem toga, na taj način zadržavaju oreol velike poslovnosti i uspešnosti. Sve ono što bi od njih zahtevalo bilo kakav trening volje otpišu na svoju okupaciju karijerom i time zapuše usta drugoj strani. U stvari, prave savršenu mrežu argumenata da odbiju sve ono što im ne ide niz dlaku.

Profil sebičnih utripovanih egocentrika.

-*-

Treba spomenuti i muškarce koji zapravo nemaju pojma šta žele i od sebe i od života i od ljubavi. Koji su pogubljeni u vremenu i prostoru pa im se neobavezne veze čine savršenim za svu tu njihovu okupiranost svakakvim idejama i željama. Oni će tako u letu od cveta do cveta već skontati šta im je prava mera. I ko. To im se čini poštenijim nego da bilo koga uvlače u svoja stalna premišljanja i vaganja.

Da li baš tako biva ili posle te ture po livadi još gore nemaju pojma šta i ko im pasuje to se ne zna. Ali je činjenica da je to jednini tip muškaraca za koji neobavezne veze još i imaju neku vrstu svrhe i poente. U njihovom životu one su faza preko koje istražuju gde su i gde bi na dalje.

I za kraj, u celoj ovoj priči nije problem da se muškarci koji neobavezne veze vide kao IDEAL življenja nikada neće predomisliti, već što se žene s njima generalno neće usrećiti.

Ljudi koji su okupirani samo sobom i svojim niskim pobudama nisu dobar materijal za pravu vezu. Gde caruje egoizam ljubav ili ne zaživi nikada ili brzo usahne.

Iako se svima čini da je sve jasno, neće biti zgoreg da se ponovi.

To su veze koje podrazumevaju potpunu slobodu u ponašanju. Niko nikome ne polaže račune. Niko nikome ništa nije dužan i u obavezi. Ljudi se sklope u ideji uživanja. I to je to. Seks je okosnica i jedini cilj veze.

Ta famozna sloboda naravno podrazumeva i onu da se u isto vreme može biti i s nekom drugom, trećom, petom osobom. Vernost je potpuno van razmatranja.

To su veze iz kojih se može otići kad jedan od aktera to poželi. Bez obrazloženja. Bez obaveštenja čak.

Sve se svede na seks bez komplikacija.

A šta su to te silne komplikacije koje se neobaveznim vezama izbegavaju. Pa da nabrojimo neke od njih:

-Nema posebnog udvaranja i femkanja, nema serijala izlazaka i moljakanja za korak dalje. Stvari su svedene na upoznavanje i odluku – oćeš, nećeš, prodato.

-Nema smaranja s porukama, zivkanjima, ne do bog izlivima ljubomore i ostatkom iz paketa posesivnosti. Gde si bio, šta si radio – to ne postoji. Nema upoznavanja s prijateljima, planiranja zajedničkog vremena. (Većina veza je ionako pod velom tajne.) Komunikacija je svedena na dogovor gde i kada pada seks.

-Nema posebih finansijskih ulaganja. Nema kupovanja poklona za zvanične i nezvanične prigode, ne planiraju se zajednička letovanja, zimovanja. Retki su i troškovi tipa izlasici na piće jer se stvari dešavaju mahom inkognito.

-Nema smaranja s velikim i teškim pričama. Opterećivanje tuđim životom i problemima je isključeno. Kad je samo seks u igri, plakanje na ramenu i kuknjavu zaboravite. U suprotnom, šut karta usledi momentalno. 

-Nema bojazni da ste na kičmu navalili sponzorušu koja bi da voli do poslednje pare. …

Neobavezne veze su san snova za sve one koji ne žele bilo čime da se opterećuju a da pri tome ne ispadnu samoživi skotovi.

Ljudi lepo izrecijtuju da u trenutku u kom su više od toga ne mogu da ponude i time sa sebe skinu svaku odgovornost. Oni su iskreni i pošteni, oni nikog ne zavlače i ne lažu. Ne obećavaju kule i gradove i ono što ne mogu da ispune.(Uh dušice drage). Jasno kažu šta im odgovara a na drugoj strani je da odluči da li i njoj to pasuje.

Ma milina. Idila bre.

Jes’ da je sve to laganje i sebe i drugih, ali to ćemo zanemariti. Bitno je da se pred sobom napravi dobar alibi, pa dok štima štima.

A štima. Posebno ako on ili ona solidno izgledaju i imaju iole šarma. Ma tu se žonglira naveliko. Živi se hedonistički raj. Nebo je granica. Zainteresovanih uvek. Ali ne što bi svi odreda baš takav model veze već zbog ideje da će oni učiniti da se on/ona predomisle. (JOJ kakva zabluda.)

I tako, ide se iz kreveta u krevet dok ne dosadi. Godinama, decenijama čak. A kad se on ili ona ižive tad će da razmisle o pravom emotivnom vezivanju. (I opet JOJ.)

Neobavezne veze su najčešće odraz površnog, instant prilaza životu gde je lično zadovoljenje iznad svega. One su na prvi pogled savršena stvar jer ljude koji su im skloni oslobađa potrebe da lažu i mažu. Jer im daje ideju korektnosti i iluziju o sopstvenoj vrednosti.

Na prvi pogled se čini da su tu najugroženiji oni koji na takve veze pristanu a da u suštini žele da ih prevedu u pravu vezu. Čini se da su oni ti koji nastradaju zato što svesno sebe zakidaju nekih potreba. Što često potroše mnogo vremena dok ne shvate i prihvate to da se druga strana neće predomisliti. Što ih porazi činjenica da je ona imuna na njihovu ljubav i pažnju. Što kasnije sebe kidaju jer su slupali vreme i energiju na samoživu budalu.

E tu smo došli do srži problema.

Neobavezne veze su po svojoj suštini mahom teška manipulacija. Ljudi koji se za njih opredeljuju često ciljano biraju partnere za koje su svesni da ipak žele više. Da će se oko njih truditi i ugađati im. Čak i kada biraju u sasvim obrnutom smeru teško je napraviti crtu i reći – e sad je dosta, sad ću da uđem u pravu vezu.

Kad ste u ego tripu i sviknuti na uživanje ne odričete se tako lako svih tih privilegija koje vas pri tome ama baš ništa ne koštaju. To je opasna droga s koje se ne skida bez posledica.

S druge strane, osoba koja je prošla „raj“ neobavezne veze će lakše osvestiti svoj promašaj i izvući pouku za dalje. Lakše će postrojiti svoje životne prioritete i izlečiti se zabluda. I teško da će ikada više pasti na jeftine fore o savremenim vezama, životu punih pluća i slobodama.

U mnogo većem problemu su oni koji misle da su Olimp osvojili i da im je svet pod nogama jer im kroz život defiluju strava cice/frajeri. Procenat ljudi kojima takve veze po temperamentu i prirodi zaista odgovaraju je mali. Većina će taj izbor pre ili kasnije skupo platiti. Kad u krv uđe lelemudnje okolo a proradi crv da se ipak želi više, da bi ipak i ljubav da se oseti, kreću pokušaji skidanja s privilegija i laži u kojima se živelo. U toj priči srećan kraj je retko kada ishod.

NASTAVIĆU SE.

Zašto je to tako?

Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan. Mnogo se tu faktora sklopilo da se danas čini kao da je ljubav otišla u tešku ilegalu.

Na prvom mestu imamo nagli razvoj tehnike i tehnologije koji je komunikaciju među ljudima mnogostruko olakšalo, pa i onu ljubavnu. Nije više nužno izaći u grad i nekog upoznati. Nije nužno kampovati pored telefona da se on ili ona javi. Nije nužno praviti velike planove za sastanke. Sada su svi, i u svakom trenutku dostupni. Tehnika nam je pojednostavila život ali je isto tako nametnula i neke nove trendove u komunikaciji.

Internet bum i laka pristupačnost svakovrsnim informacijama doveli su do toga da krenu da se forsiraju neki drugačiji standardi življenja što je brzo rezultiralo da se pogled ljudi na emotivne veze promeni.

Ušli smo u eru ultimativnih sloboda, ali i poprilično nakaradne ideje lične moći.

Uz svu tu poplavu neproverenih, jednostranih ali i netačnih informacija, uz sav taj šareni svet i primamljive slike koje nam je ponudila mreža polako je zaživela ideja da je lično iznad svega. Da je novac i materijalno svrha bitisanja. Da je život vredan življenja samo onaj u kojem je hedonističko konzumerstvo krajnji cilj.

Ta filozofija se zadnjih par decenija naveliko reklamira kao dobitnička. Kao nešto što je moto života najuspešnijih.

Međutim, kao i uvek kada se stvari tumače olako i šacimetrom dolazi do opšte konfuzije. A njena posledica je globalna epidemija plitkog i površnog pogleda na život i odnose među ljudima.

Uz ideje da je vreme novac, da život nikog ne čeka, ljudi se lako i brzo opredeljuju za egoističan prilaz u komunikaciji.

Sve te šarene i blještave slike influenser tipa, svi ti mega, giga i ostalo carevi pored besnih kola u firmiranim krpicama, sve to mami na zaključak da je pravi život onaj gde se ribe menjaju k’o čarape. Gde je držanje za ruke, prevaziđena stvar i za luzere.

Glavni moto je – da ja sebi ugodim. Često uz lakonska objašnjenja:

-a kad ću nego sada,

-nemam ja vremena za sva ta prenemaganja i cinculiranja,

-kakva bre romantika, kakve kerefeke, samo se seks računa.

Živimo, zapravo, u vremenu kada se seks izjednačava sa svrhom odnosa.

Ljudi vrlo otvoreno ne žele ikakvu ideju odgovornosti i predanosti s ubeđenjem da je to njihovo pravo. I ne samo to, već da je takav prilaz sam po sebi postignuće. Ko voli sebe – ne smara se s drugima. Uzmi ili ostavi.

Prava veza, porodica, o tome će se eventualno razmišljati kasnije. Kada kasnije? Pa kasnije.

Razvoj tehnike nam je takođe doneo ubrzan tempo života i osećaj da propuštamo nešto bitno ako se „prerano“ vežemo. Ili ako se fokusiramo na nekog ili nešto iole duže. Otuda sva pažnja ide na usko lične interese.

Mi smo decenijama unazad bombardovani vrlo upitnim informacijama od kojih je većina plasirana po striktnim zakonima maksimalnog profita. Za što brži obrt, sva su sredstva dozvoljena.

Imamo tako na delu senzacionalizam, katastrofiranje, koncept ruženja i kuđenja, potom igranje na kartu primarnih nagona i podrivanja samopouzdanja. Podvrgnuti smo gomili marketinških trikova koji nam ne dozvoljavaju da se posvetimo zaista bitnim stvarima. Koji nas u svom zbiru sluđuju i upućuju na ideju da je rešenje u samodovoljnosti.

Ljudi su s razlogom zbunjeni. Nije lako u tom haosu, uz sve te kontradiktornosti kojima smo svakodnevno izloženi snaći se i biti imun na sjajno plasirane „proverene savete“ za uspešan život.

Na njih posebno pada mlad i urban svet. Većina pati od poremećaja pažnje i sposobnosti da iole duže drže fokus na iste stvari. Oni su u konstantnom potraživanju novih čulnih senzacija, novih dešavanja. Sve je brzo, sve je instant.

Takav prilaz životu vodi ka nemogućnosti da se emotivno povežu s drugim ljudima. Da osete istinsku želju i potrebu za bliskošću. Oni, štaviše, vezivanje doživljavaju kao gubitak slobode i zakidanje za sve te divne stvari koje život može da im pruži, sve te druge ljude koji su možda još zanimljiviji i bolji.

Doživljaj realnosti je sveden na trku za novim hedonističkim nadražajima i ugađanjem egu. Ljudi žele zabavu a ne istinske emocije. Žele osećaj zaljubljenosti i ushićenja, provod i strasti.

I eto nama odgovora otkuda tolika ekspanzija neobaveznih veza. Njihov koncept je poput meke za sve one koji su realno skloni samodopadljivosti ali i onima koji su lako povodljivi i na neki način neodlučni. Koji nemaju jasan pravac u životu i još manje ideju šta ljubav stvarno jeste a šta nikada neće biti.

NASTAVIĆU SE.

Znate, neke žene posle određenog vremena vezu i partnera počnu da podrazumevaju. Fokus njihovih života postaju druge stvari. Obično deca, posao, familija. Za partnera često ostane malo vremena i energije. Uz ideju da on to treba da razume. Toliko obaveza a život nije jednostavan. Ona trči na sto strana, samo zahtevi jedan drugog smenjuju.

Drage moje, možda i hoće ali će nekima od njih u jednom trenutku dosaditi da razumeju. Dosaditi da budu zadnji na listi uz sva ta savršena obrazloženja i opravdanja. Niko ne voli da bude 13 prase i da se zadovoljava mrvicama pažnje.

Da, život jeste vrlo komplikovan, to niko ne spori, ali ako za vezu i bliskost nema vremena, ako je sve drugo stalno preče, onda se ljubav i pažnja potraže drugde. I tada se ne vredi pitati – šta ovo bi. Čime sam ovo zaslužila.

Ako s partnerom ne delite ni krevet ni misli završićete kao otuđeni sustanari, razočarani i apatični. Ili će se to što fali tražiti drugde. Trećeg nema.

Ista ova priča, samo s malo drugačijom ikonografijom važi i za večito zauzete muškarce koji s novcem i poklonima peru savest i kupuju mir u kući dok im žena skoro k’o udovica živi. Do trenutka dok joj se ne smući da bude samo otpravnik kućne stanice.

Kad se partner svede na statistu ili dekor u predstavi života nema vajde buniti se što je poželo da ode drugde gde će imati glavnu ulogu. Ili bar koliko-toliko bolju.

Nego ako još ima ljubavi i želje da se veza sačuva valja sesti, u oči se pogledati i lepo izrazgovarati. Naći prihvatljivi modus ponašanja za obe strane i svojski se potruditi da on opstane a zamrli odnos oživi.

Neki ljudi, obično muškarci, ulaskom u vezu misle da su prineli dovoljnu žrtvu. (Dosta joj je što je pristao da se zarobi.) Oni rade i bace pare na sto a na ženi je sve ostalo. Pa bre neće valjda i po kući da rade. A to, pokoji pokločić, sitna pažnje, pohvala, podrška, da samo saslušaju, ma zajebi, ženske budalaštine. Ali roštilj s društvom, kladionica, sport, pivo i bleja, e to obavezno. A žena da posle sredi krš koji ostane.

Ili možda ono, zahtevna primadona s večitim spiskom zahteva i primedbi što je navek smorena i namrčena, što lepotu kao ulog u vezu unosi. Što je novac više od milovanja i poljubaca pali. Što beskrajno samo traži i od ljubavi ucenu pravi. (Da me stvarno voliš ti bi me vodio na Kubu na letovanje…) E pa mile moje, nemojte biti šokirane kad on nađe drugu. Smučilo mu se, pa je poželeo jednostavniji ili drugačiji pristup ljubavi.

Možda malo karikiram, ali shvatate suštinu.

Kada se partner prevede u služavku ili bankomat ne vredi se iščuđavati što je otkazao poslušnost.

Suština je u tome da ljudi žele da se osećaju vrednovanim, žele da s vremena na vreme budu pohvaljeni za ono što rade. Žele redovan sekusalni život, žele da im se posvećuje pažnja. Žele da budu uvaženi i njihov doprinos vezi prepoznat.

Nije veza – daj da jedem i nemoj da te uveče boli glava. A nije ni ono – kupi mi ovu tašnicu i cipele pa ću biti raspoložena za seks.

Ljudi koji ne razumeju da svojim ponašanjem guraju partnera od sebe, time mu dajući ideju i povod da ljubav, pažnju, bliskost potraže drugde, osuđeni su na ponavljanje istog scenarija u nedogled. To Ili na ogorčenu samoću uz onaj čuveni refren – ma svi su muškarci đubrad, ili ma sve su one iste kučke pokvarene.

I za kraj, sage o prevari odgovor na pitanje da li ona oprostiva.

Da, jeste. Ali samo ako se jasno sagleda njen uzrok i svojski poradi na problemima koje su je i isprovocirali.

Istinski oproste i pomire se oni ljudi koji se još uvek vole i koji su spremni da razgovaraju i otvore dušu i o tome kako se osećaju ali i o tome šta žele. Koji su spremni na to da se menjaju i prilagođavaju i da svoj odnos unaprede.

Pomire se oni koji prevaru shvate kao mučan signal da se menjaju svoj odnos na bolje.

Statistikom koliko je to čest scenario se ipak ne bih bavila. Međutim, bojim se da mi ljudi i dalje radije biramo laži i ogorčenost, kalkulacije i manipulacije.

No kako volim da kažem – kako se bira tako se i profitira.

Biti prevaren je nedvosmislen poraz i ne postoji manevar da se on lako otpiše. Međutim, prevara je i signal da je vreme da se čovek o mnogo čemu priupita. Da je vreme da se suoči sa sami sobom.

Sad će neko da prigovori – šta bre sa samim sobom, treba njemu ili njoj oči da iskopam, oni su krivi. Može biti da stvarno jesu, ali onda sledi pitanje – a gde beše mozak kad ste takve grozne birali. Na odmoru. U rezervi. E pa o tome se valja zapitati. 

Problem se ne rešava tako što se od njega pobegne.

Bukvalno, ili u poricanje, ili automatsko okrivljavanje druge strane.

Nužno je, kad se strasti stišaju, smireno i razložno razmisliti o odnosu a potom staloženo razgovarati s partnerom o njegovim razlozima a kako bi se dokučilo da li veza ima kapacitet da preživi izazov ili je bolje nastaviti dalje solo.

Ako se ne razume zašto je došlo do prevare velike su šanse da će ih biti ponovo. Ili da će se ponovo birati partner koji je sklon varanju. To je razlog zašto prevara mora da bude poziv za buđenje.

Neke žene su sklone da reaguju u stilu – on je mene prevario, nema tu šta da se zbori. On je kriv i loš. Završena priča. Ok, to je legitiman izbor ali ima tu jedna začkoljica. Ako ne saznaš zato si prevarena, lako budeš ponovo. Lako nabasaš na isto ili slično minsko polje.

Nijedan problem se ne može rešiti tako što se:

-on sakrije pod tepih. I glumi da je sve baš kako valja.

-zaključi da je druga strana kriva i odgovorna. I tačka.

-u napadu mržnje krene u krstaški pohod istrebljenja neprijatelja.

To su reakcije nemoći, povređenosti i besa. Nije sporno biti povređen, nemoćan i besan, sporno je zbog tih emocija uzeti svoj život olako.

Izdoninirati s egom i od partnera napraviti kretena ili ludaču i onda demonstrativno odmarširati dalje u naplaćivanje patnje na drugima ili pak u nove ljubavne pobede. Uh, statistika kaže da obično ponovo budu porazi.

Pustiti se niz maticu pa kud nas voda odnese u naivnom nadanju da će to biti neko sjajno mesto. Joj ljudi moji, neće. Pre se život svede na puko održavanje glave van vode.

Pustiti bes i mržnju da oboje sve odluke, satanizovati nekoga s kim se do koji mesec pre u nazovi skladu živelo. Posvetiti godine da se drugoj strani od života pakao napravi i nekakva pravda istera. O bože, kakvo je to rešenje. Jel se to stvarno tako sreća traži.

Neke se greške ponavljaju sve dok se lekcija ne nauči. U ovoj priči nema prečica i instant rešenja.

Nema rešenja dokle god je druga strana demonski crna a mi snežno beli.

Nema pomeranja s mesta u kom je bol sve dok se ne razume zašto nam je on priređen.

Da bi se nastavilo dalje moramo razumeti zašto je neko dobio poriv da nas prevari. I da li smo i koliko mi tom porivu doprineli.

-Da li smo partnera od sebe gurali.

-Da li smo ga gušili.

-Da li smo ga zanemarivali.

-Da li smo to što jeste uzeli olako.

-Da li smo zaboravili da komuniciramo.

-Da li smo od njega samo zahteve imali.

-Da li smo olako prešli preko uočenih mana.

-Da li smo gajili iluzije o tome da ćemo ga mi promeniti. …

Mi ljudi prečesto plaćamo visoku cenu svojih ljubavnih iluzija. Vezujemo se za ljude nekada brzopleto ili impulsivno. Nekada čak sa svešću da nam druga strana nije mera al’ nam je eto vreme. Kad tako krene sve dalje ide povuci-potegni. Nezrele ljude ne drži dugo mesto. Površni bi na prvu negativu da lete dalje. …

Veza možda opstane a možda ne. Ali kako god bilo treba se zapitati zašto nas privlače takvi partneri, zašto smo donosili neke odluke i kako da to promenimo.

Sebe radi. Svoje sreće i spokoja radi.

*Nastaviću se.