Nije on bio nezanimljiv, opet, nije ni odlepila za njim. Premišljala se ali je na kraju ipak pristala da se vide. Ubedila je sebe, pa čak i da se ispostavi da je bezvezni lik ta jedna kafa neće biti smak sveta.

Pojavio se u dogovoreno vreme. Skockan lik. Obučen po poslednjoj modi, sav u trendu uspešnog muškarca. Ma sve po propisu.

Kavaljer u nagoveštaju, otvorio je vrata od kafea i propustio je da uđe. Prva rečenica koju je izgovorio kako su seli bila je – tako sam srećan što te napokon vidim.

Rekao je to uz najcakaniji osmeh zavodnika.

Naručili su piće i taman da krene ćaskanje začuo se njegov mobilni. Rutinirano ga je zgrabio usput joj rekavši – izvini, posao mi ne da mira.

Nema veze – odgovorila je. Posao nam je svima jako bitan.

Na drugi prekid već nije imala osmeh na licu. Ok je sve to, karijara i novac ali nije im ovo 18 izlazak, mogao bi malo da se uzdrži. Toliko ne gori nigde.

Kada se nedugo zatim ponovo uhvatio za telefon na zvuk notifikacije bilo joj je jasno da to nije priča samo o poslu. Ali njoj više i nije bilo važno, zamarala ju je cela ta situacija i imala je želju da taj njihov pokušaj komunikacije to što pre okonča i ode.

Čekajući da završi to pregledavanja čega god shvatila je u nekom trenutku da se on skroz zablentavio u ekran i da više nije svestan njenog prisustva.

Pomislila je – šta ja uopšte radim ovde, statiram kao nekakav kip. E pa neće moći brate, nisam ti ja bre dekor.

Nečujno je ustala i uputila se ka izlazu. Osvrnula se kada je već bila napolju. On je i dalje piljio u telefon.

Nasmejala se cinično i naglas opsovala – koji jebeni debil, ne mogu da verujem. Nije ni primetio da sam otišla. On i dalje zuri u ekran. E da i ovo doživim.

Iako je sebe ubeđivala da nije razočarana, da je super što je odmah skontala s kakvim tipusom ima posla svejedno je bila besna kao ris.

Pomislila je, bolje da se prošeta i ohladi glavu pre nego što se vrati u stan.

Besciljno je tumarala razmišljajući kako je sve to s tehnikom otišlo dođavola. Kako se ljudi polako pretvaraju u zombirane zavisnike. Palo joj je tada na pamet da on zapravo van mreže, van okvira ekrana, nije ni postojao.

Iz te misli trgao ju je zvuk mobilnog. Zvala ju je kuma. K’o naručena, taman da nekome ispriča za biser.

Posle onog standardnog – gde si, šta si, usledila je njena žalopojka. No kuma ju je brzo prekinula – aj ne drami mnogo, nego kad si već u centru, svrati na pitu sa sirom. Za koji minut je vadim iz rerne a znam da voliš toplu da je jedeš. Zaboravi kukanje i mračenje, batali razglabanje o budali, nego pohitaj. I zapamti, da nije sokoćala, ne bi bilo ni vruće pite.

Nasmešila se i klimnula glavom. I to što kaže, nije do tehnike, već do onih koji je u ruke uzmu. Kao i sve drugo.

Ubrzala je. Da se ne ohladi. Pita, naravno.

Otkačio ju je. On nju, dok se ona kanila da ostavi njega.

Možda i jeste bila glupača kao što joj je govorio često.

Prisećala se njegovih monologa, poganosti koje bi joj sasuo u lice bez trunke griže savesti ili afekta. O ne, s blaženim osmehom cinizma i nadmoći šamarao ju je rečima. Nije bilo nužno da digne ruku na nju. I tako je bila k’o prebijena.

S tim istim osmehom bi oduvao svaki njen pokušaj da mu se suprotstavi.  Ne glumi da si pametna, jer nisi.

Ponekad je osećala da je više od izgovorenog boli taj osmeh. Ta grimasa, kez obesti i zlobe.

Ponavljao je da je glupa, nesposobna i tunjava. Da nikada ništa neće uraditi od svog života, da nikada ništa od nje neće biti. Da je promašaj. Da treba da bude presrećna što je s njom, što je neko uopšte hoće. Ponavljao je iznova i iznova da je najgora i nikakva, da su sve druge bolje od nje.

Nikada ga nije pitala zašto ne ode ako mu je tako loša. Nije, jer ju bilo stid što ona ne odlazi.

Zašto nije otišla? To ni sama nije znala. Zbog mrvica pažnje, ponekad. Što je verovala da je niko drugi i neće hteti. Da nije dostojna ljubavi.

Ali sad kad ju je on ostavio, odbacio kao prljavu, pocepanu krpu, šutnuo kao da je zadnji otpad, nije osećala ništa. Samo ju je opsedalo, proganjalo to da se seti kako ju je nazvao. Ništa drugo.

Znala je da nije do reči. Šta uopšte znači jedna uvreda više?! Međutim, nešto joj nije dalo mira. MORALA je da se seti baš nje.

Govorio joj je da nikada neće završiti fakultet, da nema pojma da se ponaša s ljudima, da ne ume ni poruku kako valja da napiše. A taj dan kada je otišao sela je za laptop i krenula da piše.

Pisala je satima. Nizao se spisak uvreda. Spisak poraza.

Pisala je i sutradan i naredni dan i naredni …

Kao da je preživljavala i proživljavala ponovo svaki dan, mesec, godinu njihove veze. I što je više pisala to se više osećala kao da kida neke nevidljive konopce u koje je bila svezana. Kao da čisti naslage skorelog blata sa sebe.

Međutim, reč je svejedno izmicala.

Tek kada je i zadnja rečenica izašla iz nje rešila je da iščita napisano.

Čitala je i plakala. Jaukala.

No, sledeće jutro je ustala neobično smirena i rešena. Ne, neće se udaviti u toj tuzi i samosažaljenju, u očaju što je dozvolila da je ponižava. Neće ostati zaglavljena u mržnji i večnom pitanju zašto je opstajala u zlostavljanju. Nisu sve te stranice ispisane da se zakopa u njih. Ona nije žrtva. Ne više. Nikad više.

I setila se reči.

Sutradan je osvanuo njen blog. Dnevnik jedne lupetuše.

Rekla bih da je moja ideja čitanja pomalo drugačija od uobičajene. Odavno ga ne doživljavam kao ubijanje vremena ili kao razbibrigu.

Za mene knjiga, da bih je okarakterisala kao dobru, treba da ima jasnu pouku, da mi donose nova saznanja ili me navede na promišljanje.

Imajući sve to u vidu rekla bih da sam poprilično zahtevan igrač.

Ako se tome doda da mi je psihologija jedna od dominantnih sfera interesovanja onda je razumljivo da mi je teško da u književnim delima “progutam” neke poluizmaštane Ili iskarikirane karaktere i situacije. Da poverujem i unesem se u priče koje osećam kao loše osmišljene, prenaglašene ili sasvim psihološki nategnute i  neuverljive.

Uz sve to ide i činjenica da živimo u vreme literarne hiperprodukcije i neumerenog hvalisanja svega i svačega, tako da nije lako imati njuh za ono što stvarno vredi čitanja. A slično nesiguran teren je i poverovati tuđum čitalačkim ukusima.

Kad su neprovereni autori u pitanju, svodi se na to da ili nekom poverujemo na reč ili se uzdamo u sreću. Tako sam u zadnjih mesec dana imala zanimljivo iskustvo s dve knjige. O tome ću danas podeliti koji pasus.

Prvu knjigu iz primenjene psihologije kupila zbog preporuke dve osobe iz, uslovno rečeno, javnog života a čija mišljenja cenim. Obe su je izdvojile kao veoma edukativnu, inovativnu i korisnu. Za nju sam se opredelila i zato što je to za mene još uvek nedovoljno istražena podoblast. Orna sam se dala na čitanje željna novih saznanja i skoro potpuno ubeđena da će mi se knjiga dopasti.

Međutim, to se nije desilo.

Knjiga je svakako zanimljiva i korisna ali me ona ipak nije uputila na nešto što već nisam znala ili bar naslućivala. Argumentovano i razložno predočene i posložene informacije za mene ipak nisu bile nepoznanica. Naravno, iako knjigu nikako ne bih imala pravo da okarakterišem kao lošu, naprotiv, svejedno sam se osetila razočaranom.

Shvatila sam kasnije da nije bio problem u knjizi, već u mojim prevelikim očekivanjima. U pretpostavakama da ću pročitati nešto zaista novo, (možda čak i epohalno) a to se ispostavilo kao naivno razmišljanje.

U slično vreme sam na poklon dobila knjigu iz iste oblasti. Nisam bila previše raspoložena za čitanje zbog prethodnog razočaranja ali sam je ipak spletom čudnih okolnosti (pola dana nije bilo ni kablovke ni neta) ekspresno brzo pročitala. (I sad nek neko kaže da svet staje kad nema neta).

Knjiga me je oduševila.

Da, ja dežurno književno zakeralo, čitala sam je, ili bolje gutala, sve vreme u sebi govoreći – jbt, ja ovo potpisujem.

Napokon da neko napiše istinu o globalno odomaćenim iluzijama savremenog života ali na takav način da je to u isto vreme vrlo zanimljivo, pitko i čitljivo a opet veoma utemeljeno i realnim dokazima predočeno.

Autor je ukazao na suštinu, a time i osnovne probleme, modernog doba, na svu tu opsesiju ushićenjima, plitkim i jeftinim senzacijama, na tu potrebu za jurenjem sreće (koja navek izmiče). Ukazao na nakaznu ideju o ultimativno nužnom stavu pozitivnosti. Predstavio zamke opsesije – imati više i otići dalje. A sve to je uradio tako lagano i uverljivo, jezikom koji svako može da razume i preko primera koje niko ne može da ospori. Tako životno a opet da ni jednog trenuka ne ispadne ni banalan ni intelektualno nadobudan.

Mnogi ljudi ljubavne romane, trilere ili recimo epsku fantastiku, čitaju u dahu. Želja da saznaju kraj, kako će se dešavanje razrešiti ih goni da provedu sate u čitanju. Za neke od njih to je beg od (ponekad tmurne) realnosti. Ponekad se traže bajke koje u životu izostaju. Dešavanja za koja su uskraćeni. Traže se uzbuđenja ili emocije koje fale.

S druge strane popularna psihologija (a ne do bog naučna), iako često može da bude od koristi, većinu a priori ili odbija ili smara. Obezvređuju je, jedni u stilu:

nemam ja živaca za to gušenje, dovoljno mi je život zajeban da me još neko pride depresira ili prodaje lažne nade.

Drugi opet spremno deklemuju:

ma sve je to jeftin populizam, sve moj do moga, palamude kojekakvi lajfkoučevi. Nisam ja bre budala da mi oni sole pamet.

Treći kažu:

to je sve ok ali komplikovano i dosadno, ne treba meni sva ta nauka i nerazumljive priče, meni su bre nužni konkretni saveti a ne 500 strana suvoparnog teksta.

Međutim, ovu knjigu iz popularne psihologije bi svako lako mogao u cugu da pročita. I da ne ostane izbedačen, da se ne oseća prevareno ili pak smoreno. Naprotiv. A pre svega zato što je ona u isto vreme veoma zabavna, s dozom inteligentnog humora a opet jasno prenesi vrlo ozbiljne poruke i razjašnjava neke uobičajene predrasude i dileme koje nas često koštaju i sreće i uspeha u životu.

Tako, nekad preporuka zakaže a sreća pogodi u metu.

Dakle, verovali meni na reč ili ne, knjiga – E, zabole me, Mark Mansona je najbolje štivo koje sam ove godine pročitala.

I za kraj poruka autoru (koju jelte nikada pročitati neće al’ je svejedno pišem):

brate blogeru, zakon si.

Naletela sam tako pre nekoliko godina na knjigu neobičnog naslova potpuno mi nepoznatog autora. Pomislila sam, deder da vidimo šta kažu na poleđini knjige.

Sad mala digresija. Često preporuka knjizi budu neumereni hvalospevi s puno pompeznih reči. Uz sve to pod obavezno ide i obećanje da valja samo knjigu iščitati i sve ste probleme rešili. Sve će vam jasno biti i sve će dileme nestati. Elem, knjigu u ruke i bog da vas vidi.

Naravno, sva ta skoro bajkovita predviđanja mogu samo u snu da se dese. Obično nas sačeka štivo koje se tek u naznakama može podvesti pod – popularna psihologija. A posle sklapanja korica knjige obično usledi pitanje – da li je ovo stvarno vredelo i tih nekoliko sati čitanja.

Međutim, od nekih naznaka o čemu autor piše ipak valja krenuti. Pročitala sam napisano i rekla sebu – e, ovo ću svakako do kraja iščitati. Zbirka priča iz prakse iz pera psihoterapeuta svetskog glasa. To ne može da ne valja. Sem toga, kako god da se autor snalazi u pisanju već sama činjenica da prezentuje stvarne slučajeve, da piše o konkretnim ljudima i njihovim problemima, fobijama, iskušenjima i načinima kako se oni razrešavaju garantuje da se nešto može naučiti.

Znate, za mene je svrha čitanja knjiga iz psihologije pre svega da nešto naučim.

Da usvojim znanje koje mi može pomoći u životu, koje će učiniti da se lakše snađem u izazovima. Koje će mi dati alate da brže i sigurnije donosim odluke. Da razumem šta se krije iza nekih strahova ili iluzija.

Knjigu sam pročitala u dahu. Ne samo da je opravdala moja najsmelija očekivanja nego sam poželela da pročitam sve što je taj genijalni čovek ikada napisao.

I pročitala sam.

On ne samo da je sjajan psihijatar koji nas savršeno vodi kroz priče o duši čoveka već je u isto vreme i sjajan pisac. Zapravo, njegove su knjige savršen spoj psihologije i književnosti.

Iz njih se zaista može mnogo toga saznati i naučiti. One nas mogu nagnati da o mnogo čemu promislimo i zapitamo se. No, tu se njihova uloga ne završava. Po meni, jedna od najvećih koristi koje nam one pružaju je demistifikacija šta zapravo znači psihoterapija.

Na našim prostorima ideje o tome šta ona podrazumeva i dalje idu u dva pravca. Prvi je banalizacija i senzacionalizacija. Samo se setite Brusa Vilisa i holivudske karikirane slike psihijatra-akcionog heroja-zavodnika u istom pakovanju i sve je jasno. Elem, naivno očekivanje da će par sati priče dovesti do katarzičnog prosvećenja i doneti rešenje svih problema. U blažoj varijanti nerealnih očekivanja je ono – ajmo na kursić lajf koučinga i sve će da štima.

Drugi pravac je određen stigmom svega što u sebi sadrži prefiks psiho. Na žalost, većina ljudi na našim prostorima na posetu psihijatru i dalje gleda kao na siguran način da se dobije etiketa – zreo/zrela za ludaju.

U tom smislu, približavanje ideje psihoterapije običnom čoveku je veoma bitno. A još bitnijim se čini da se to uradi na human i pristupačan način.

Irvin Jalom to definitivno ume da uradi.

• On nam približava mehanizame fukncionisanja naše psihe na način koji nas inspiriše da se pozabavimo sobom.
• On nam ljudski toplo otkriva puteve kako se s problemima valja suočiti i izboriti.
• On proces terapije opisuje tako da odagna našu odbojnost i averzije.
• On nas neosetno ubedi da se uvek vredi boriti za sopstveni život i mestu u svetu.

I za kraj, za koju god knjigu da se opredelite nećete biti razočarani. I definitivno sebi nećete postaviti pitanje da li je čitanje vredelo vašeg vremena.

Realniji scenario je zapitanost koju knjigu sledeću pročitati.

Za nekoga ko je fasciniran saznanjima i idejama koje one donose, odgovor na to pitanje je mnogo više od promišljanja o pročitanom. Pitanje koje se prvo nameće je – a šta je to nama ljudima najbitnije u životu. Šta je ono što nas pokreće. Šta u nama budi inspiraciju da budemo najbolji što možemo.

Najčešće je odgovor na to ljubav. U najširem smislu te reči.

Kad malo bolje o tome razmislimo i kad se zapitamo šta je to ljubav, većina nas se pomalo zbuni. Moguće otuda što je svako drugačije zamišlja. Svako ima svoju ideju i predstavu kako ona treba da izgleda, kako da se iskazuje. Koji su to gestovi i reči koji su sinonimi za osećaj bliskosti i pažnje. Koji je to spekrat emocija koje ljubav treba da u nama probudi. Na prvi pogled sve tu deluje jasno. Ljubav bi trebalo da bude manifestacija pozitivnih emocija. Stanje sreće i prijatnosti. Zadovoljstva i radosti. Međutim, svet baš i nije mesto velike ni sreće ni radosti. Pre je obratno. Ljudi su mahom nezadovoljni i uznemireni, frustrirani i besni.

Kad malo razmislimo zašto je to tako shvatimo da je mnogo šta u vezi tih naših ličnih definicija ljubavi, uspeha, sreće, poštovanja vrlo upitno. (Da ne kažem veoma pogrešno.) Količina iluzija, pogrešnih i uslovljenih uverenja, nerelanih očekivanja i bajkovitih želja je ogromna. A time i razloga za osećaj potištenosti, neispunjenosti i zakinutosti.

Ljudi su zbunjeni signalima koji stižu od bližnjih i okruženja. Sluđeni kontradiktornim informacijama i raznolikim ličnim zapažanjima često do te mere da su u malo šta sigurni, da im se ljubav čini kao magla u kojoj svaki pravac može biti i pravi i pogrešan.

Ljubav je večiti san svakog čoveka ali na žalost za većinu nedosanjani san. A najčešće iz razloga jer je taj san sveden na bajku.

Količina pogrešnih uverenja i iluzija šta ljubav jeste i treba da bude je nestvarna. Količina pogubnih obrazaca kojima se ljudi vode u potrazi za njom je zastrašujuća. A moguće najtužnije od svega je upornost u odbijanju da se s tom istinom suočimo. Da dovedemo u pitanje svoje čudne postavke bliskosti i svoja nerelana očekivanja.

Mi se radije osuđujemo na doživotnu samoću i uskraćenost nego da otvorimo oči i priznamo sebi da u ponečem grešimo. Da ponešto izmaštane ili nametnute slike nije istina. Da nas put kojim idemo neće odvesti tamo gde želimo. Mi se radije dopingujemo strahovima i samosažaljenjem ili se pak nadižemo i samoveličamo pre nego što smo spremni da se suočimo s istinama koje bi nas mogle osloboditi.

Postoji mnogo knjiga koje su me istinski zaintrigirale, koje su me naučile bitnim stvarima. Koje su mi pomogle da bolje razumem i sebe i život. Ali samo je jedna knjiga imala tu moć da rastera maglu mojih iluzija o ljubavi.

Ne, nije bilo prijatno čitati je. Nije obećavala laka i brza rešenja. Samo istinu. Jasnu i nedvosmislenu. Onu za koju sam osećala da ću platiti cenu ako je zanemarim. Ako se zanesem da kažem – to za mene ne važi. Moja se sujeta bunila ali je moja duše govorila – da, to je to.

Postoje knjige koje su bukvari emocionalne pismenosti. Koje daju temeljna saznanja nužna za zdrav i ispunjen život. Formule ljubavi, Zoran Milivojević. je takva knjiga.

Kada sam je pročitala imala sam potrebu da svoja saznanja podelim s ljudima. Da i njima pomogne kao i meni. Ispostavilo se da je ta knjiga i na jedan sasvim drugačiji način bila neverovatno bitna za mene. To kako su je neki ljudi prihvatili a drugi odbili bio je jasan pokazatelj njihove emotivne zrelosti ali i spremnosti da realno sagledaju život i druge ljude. Time i mene.

Argumenti odbijanja govore o tome da svako od nas sam bira svoj put i da se ne može pomoći nekome ko misli da i nema problem. Međutim, odbijanje da se saznaju činjenice meni daju slobodu da ne učestvujem u jalovim raspravama o zakinutosti. Teško je s tvrdoglavim i isključivim stilom ponašanja očekivati veliko saosećanje na svoje izlive ljubavnog čemera.

Jedno je nešto ne znati. Sasvim drugo odbiti da naučiš ili bar primiš k znanju neke činjenice.

Znate, ljudi koji nešto ne znaju imaju alibi da bi možda bili bolji i uspešniji da su imali prilike da nauče. Ljudi koji učenje odbijaju uvlače sebe u krug doživotnog zavaravanja. To svakako jeste stvar ličnog izbora. Ali se i cena lično plaća.

S knjigama iz psihologije se kreće najčešće ili iz potrebe da se dobiju odgovori na pitanja koja nas tište ili zato što je poprilično kul „raditi na sebi“.

Da se ne lažemo, mnogo šta je danas stvar trenda. A ima dovoljno ljudi koje nijedan ne zaobiđe. Tako se bez lajfkoučinga među ljude ne ide, smešimo se od jutra do sutra pozitivno mantrajući i sve u svemu svet je jedna divna cvetna bašta. Aha.

Šalu na stranu, nije danas uopšte lako snaći se u moru literature koja prečesto obećava ništa manje do psihološko otkrovenje. Jedini trud je, jelte, knjigu kupiti i pročitati. (E, da je baš tako.)

Hvalospevi i bajkovita obećanja su postali manir promocije knjiga koje se na različite načine bave čovekovom potrebom da upozna i razume samog sebe. A često se ispostavi da je sadržaj knjige sveden na opšta mesta i vrapcima znane činjenice.

Oko psihologije kao nauke i inače na našim prostorima i dalje ima mnogo stigme. Mnogo posprdnog i nipodaštavajućeg odnosa. Iju, sačuvaj i sakloni, kod psihijatra/psihologa samo ludaci idu – to je i dalje za solidan procenat ljudi dominantan doživljavaj svega s predznakom psiho. Elem, ne diraj i ne čačakaj.

Za takođe solidan procenat onih koji su izbegli atavizmima prošlosti par pročitanih knjiga iz psihologije je poziv da zauzmu stav sveznajućih. Da iz samoproklamovane pozicije intelektualne visine i širine sude i presuđuju o nivou svesti ili duševnosti drugih.

Tek za mali procenat ljudi psihologija je način da pomognu sebi da prevaziđu probleme s kojima se suočavaju. Da nađu rešenja za dileme koje ih muče. Da saznaju na koji način mogu da razreše konflikte. Da dobiju jasniju sliku o sebi i drugim ljudima. Ali i o načinima kako se realnost može tumačiti.

Popularna psihologija u svojoj suštini treba da pomogne čoveku da bolje razume sebe i svet u kojem živi. Da se lakše suočava sa svakolikim izazovima komunikacije. Da brže i bolje razrešava pitanja emocija i duše.

Frapantna je istina da živimo u svetu kom je većina ljudi skoro elementarno psihološki nepismena. U svetu u kom se o suštini ljubavi i bliskosti malo šta zna. U kome je količina iluzija i pogrešnih predubeđanja nestvarna. U kome je nesreća, nerazumevanje i mržnja celoživotni program.

Decu bombardujemo ogromnom količinom informacija i podataka zaboravljajući da ih naučimo da na pravi način vole i poštuju i sebe i druge. U školama ih učimo o svemu osim o pravim temeljima života. O tome kako da izgrade samopouzdanje, kako da razdvoje ljubav od manipulacije. Kako da kanališu svoje strahove i razviju mehanizme kreativnog iskazivanja sopstvene ličnosti.

Imamo stoga danas mnogo obrazovanih i pametnih ljudi koji se u stvarnom životu ne snalaze. Kojima je sve-ja-najbolje-znam moto življenja ali im je ljubav nerazrešiva enigma a porodica sve samo ne mesto mira i spokoja. Mnogo diploma a malo sreće i radosti.

Pročitala sam zaista dosta knjiga iz psihologije i za mnoge od njih mogu reći da su bile izvori bitnih saznanja. No, samo par knjiga nosi epitet psiholoških bukvara.

Jedna od njih je Ljubavologija. To je knjiga za koju mogu reći da svaki njen red potpisujem. To je knjiga čije me je čitanje ostavilo oduševljenom. (A nisam vam ja od onih koje lako padaju u trans, o ne).

U njoj sam pronašla potvrđenje svojih intimnih razmišljanja o ljubavi, prijateljstvu, porodici. Ali mi je takođe pomogla da razrešim neke lične nedoumice. To je knjiga koja jednostavnim rečima gađa suštinu.

I zato kad me pitaju – ajde predloži mi nešto iz te tvoje psihologije da čitam – k’o iz topa krenem da deklemujem. Ljubavologija, Bruno Šimleša. Kreni odatle, a za posle slede novi predlozi.

O njima i nekim drugim bitnim knjigama u narednim tekstovima.

Iskrena da budem, teško me je s par pasusa bolje ili lošije osmišljenih hvalospeva na koricama ubediti da knjigu pročitam. (Naravno, niko neće napisati da su likovi neuvrljivi, radnja nategnuta ili banalna a prečesto je upravo tako.)

S pravom se možemo zapitati – a kako uopšte odlučiti.

Najčešće odabir odredi lični afinitet kad je izbor tema u pitanju. Ponekad se napravi i mala test proba u vidu nasumično bačenog pogleda na pokoji pasus. A onda se pričeka da intuicija proradi.

Međutim, definitivno posebno respektibilna referenca je podatak da je po knjizi snimljen, ili se snima, film. Jer, sasvim logično, prva pomisao je – o, pa to mora da je nešto zanimljivo.

Tako držim knjigu u ruci, čitam siže pomalo se mršteći. Dekica teške naravi reši da iz korena menja život. (Ma nije nego.) Ostatak zapleta obećava priču o ćerkinom promašenom braku, sinu homoseksualne orijentacije. Plus veza s vremešnom prostitutkom, šašav ostareli komšiluk i bura dešavanja oko mlade i lepe novopristigle stanarke u nesrećnoj ljubavnoj vezi.

Pomislim – au, pretera ga s klišeima. Kakav je ovo pretenciozni psiho karambol u najavi.

Međutim, činjenica da je autor italijan i podatak da se po knjizi snima film su me ipak opredeli da joj dam šansu. (Bar onih prvih 10-20 stranica.) Uz izražen skepticizam i pomisao – da vidimo da li će pisac uspeti da izbegne skoro uobičajenu ljigavicu i patetisanje na izazovne životne teme, dala sam se na čitanje.

I znate šta – izbegao je. I te kako. Knjigu sam iščitala u dahu.

Neću ni u naznakama prepričavati radnju. Ali ću reći da je autor uprkos bavljenju vrlo osetljivim temama i škakljivim odnosima koji su kao pisani da se sklizne u moralisanje i etiketiranje to vešto izbegao. Priča je nadasve ljudski topla i humana. Ali bez potrebe da zadivi ili a priori nečemu nauči.

To je priča o običnim ljudima. Grešnim i dobrim u isto vreme. O njihovim vrlinama i manama. Neulepšana, realistična slika naših naravi i odnosa. Priča o isprepletanim sudbinama ljudi u nastojanju da ugode sebi, a opet, da na svoj, ponekad i smušen način, pomognu jedni drugima.

Ono što je mene lično najviše dojmilo je odsustvo potrebe za velikim katarzičnim razrešenjima. Onih po standardima holivuda i lake književnosti. I s obaveznim opredeljenjem ko je dobar a ko loš. Ili pak onih prenaglašenih psiholoških spoznaja iznebuha koje su na granici ismevanja realnog života.

Akteri knjige o kojoj Lorenco Marone govori su životno jednostavni a opet vrlo autentični. Humorni i gorki u isto vreme. Ali baš takvi kakvi su, savršeni su da objasne – Sitnice koje život znače.

A kakav će film biti, to ne zavisi samo od moći pisca da osmisli zanimljive likove i radnju. (A Marone je to svakako dobro uradio). Ima tu mnogo nekih drugih faktora. No ova knjiga zaslužuje divan film.

Nadam se da će ga i dobiti.