Pomaganje stoga doživljavam kao vrlo klizav teren.

Neki ljudi vrlo svesno “pomažu” na način da u javnosti ostave utisak iako ciljano manipulišu kako bi li izvuki neku korist za sebe.

Neki pomažu na način kako ONI MISLE da drugoj strani treba pomoć. Iako to druga strana doživljava kao odmaganje.

I psihologija bi trebalo da pomaže mada se u poslednje vreme primećujem da je ona nekim ljudima samo alibi da još ornije poriču neminovnost lične odgovornosti. Ljudi je tumače vrlo selektivno i kako kome odgovara.

Na sve to imamo trendove. (O da, i u psihologiji postoje trendovi). Pre 6 -7 godina svi su govorili samo o granicama. Bitna tema ali se u praksi često pretvarala u opravdanje sebičnih i samoživih da se još ornije zalažu za svoje. Čitaj – da se još više istresaju na okruženju u ideji traženja svojih prava, zaboravljajući da i ti drugi imaju nekakva prava. Možda.

Ona je na tron stigla – trauma. Odjednom svi sa golemom traumom ali umesto da se iz nje izvuku neke pouke – eto nama sofisticiranog alibija za kuknjavu nad sobom i glorifikaciju nemoći.

Sad su hit narcisi. Odjednom ih je najezda i lepe se etikete i gde im je mesto i gde nije. Ali opet u svrhu mahom da se nađe obrazloženje zašto se iz ličnog bunkera ne mrda.

Šta je pisac hteo da kaže – pomoć, ko god da je pruža, ako nije adekvatna, džaba krečenje.

Pomoć, ako čovek nije realno spreman da napravi pomak u domena onoga što je teško i zahtevno – opet zalud.

Pročitala sam skoro kratki tekst pod naslovom – firmirano letovanje – koji govori o tome kako ljudi sada, da bi bili viđeni, biraju popularne destinacije iako one nisu njihov prvi izbor, niti tamo mogu stvarno da se odmore i opuste. Rade to da impresionraju druge i da pokažu da imaju novac.

Putovanja su postala sinonim za – ima se, može se. Takođe, i vrlo očit način da se poruči da se uživa u životu. Taj tekst mi je dao ideju da je možda došlo vreme da pišem o malo drugačijem tumačenju tog sada tako popularnog trenda.

Kada sam pre više godina počela (u psihološkom smislu) da preispitujem trend učestalih putovanja, ponukana invazijom tuđih privatnosti na net, došla sam do nekih zaključaka. (Kad kažem učestala putovanja jako je bitno da naglasim da ne mislim na par putovanja godišnje već onih koja skoro da jedno drugo smenjuju).

U internim razgovorima na tu temu naišla sam na vrlo negativnu reakciju koja bi se mogla sažeti u rečenicu – ma to je samo odraz tvoje zavidnosti. Tada sam shvatila da bi svako javno istupanje bio poziv na linč. Sada, solidan broj godina kasnije, počela sam sve češće da nalećem na tekstove, koji su prvo stidljivo a sada sve hrabrije, počeli da objašnjavaju zašto putovanja kao stil života i nisu tako sjajna. I šta, (opet u psihološkom smislu), stoji iza te njhove ultrapopularnosti.

Internet je doneo slobodu u smislu da je dosta poslova moguće raditi s bilo koje tačke na planeti zemlji. To je otvorilo mogućnosti koje su samo deceniju-dve bile nezamislive. No upravo je ta (nazovi) sloboda, iznedrila i neke nove stilove u poricanju sebe i svojih suštinskih potreba.

Putovanja koja jedno drugo smenjuju su u mnogome odraz problematike nesposobnosti za emotivno ukorenjivanje. To je suštinski strah od toga da se za nešto ili nekog zaista vežemo i da se nekome i nečemu zaista posveti puna i nepodeljena pažnja i dozvoli sebi duboko proživljavanje tog odnosa.

Kako svi mi, (bilo nam to drago ili ne), imamo potrebu za emotivnim ispunjenjem a kako je ono za većinu zahtevan zadatak, najidealnija supstitucija je osećaj prijatnosti i zadovoljstva. Jednom rečju hedonizam. Manjak emotivnih kapaciteta, u čijoj je osnovi strah od emotivnog ukorenjavanja, vodi ka potrebi da se u životu – uživa.

Šta je najadekvatnija zamena za nemogučnost da se nečemu i nekome zaista prepustimo? To su stalne nove prijatne senzacije i pozitivna iskustva a kud bolje za to ima od putovanja. Ona nam daju tako nužan osećaj zadovoljstva, srećni smo i ushićeni što otkrivamo novo, što uživamo. I tako iznova i iznova, a svet veeeliki.

Putovanja i generalno prijatne i hedonističke senzacije nam daju tako nužni osećaj da smo životno ispunjeni, iako istina nije baš takva.

Kada čovek dozvoli sebi da istinski i svom svojom dušom voli nekog, kada je nečemu potpuno posvećen, uz sav rizik koji ta posvećenost nosi, on je u stanju smirenosti i spokoja. On tada nema neizdrž da se stalno obasipa pozitivnim impulsima kratkotrajnih i površnih zadovoljstava. Međutim, dominantni društveno propagirani kurs danas ni na koji način ne doprinosi tome da čovek ikoga i išta istinski voli. Naprotiv.

Kada je čovek stvarno posvećen on nema potrebu da leti okolo i bilo kome, pa i sebi, bilo šta dokazuje. On živi trenutak. A kada ga živi smiren je ali onda on nije konzument a to nije dobro za one koji bi da sve svedu na novac. Mi otuda SADA živimo samo materijalnu realnost, emotivno-duševni deo sebe smo sveli na pohod primarnih nagona ili na kamen u cipeli koji nas tu samo nešto žulja.

Čovek po svojoj prirodi nije koncipiran da bude samo biće materije, mi smo i duhovna bića i bez kakvog-takvog balansa, pre ili kasnije, nam sledi nimalo sladak sudar sa realnošću ignorisanja onoga što duša poručuje.

Bez emotivnog ukorenjenja i malo jači vetar razduva iluziju da smo svoji na svome. Hrast ne izvali ni najžešća oluja, ne uništi ni najveći mraz. S cvećem stvari stoje bitno drugačije. Promislite o tome.

-*-

Online konsultacije možete zakazati na mail nadastep@gmail.com

Danas gro instagram profila koji se bave psihologijom, koučingom i sl. izgleda vrlo slično. Prilazi potencijalnim klijentima su identični jer su svi rađeni po istom marketinškom i prodajnom obrascu.

Tip objava i storija, njihova učestalost, sadržaj, rilsovi, sve je šablonizovano. To ide do te mere da su u opticaju identične rečenice kao poziv na akciju, iste formulacije koje, kako to sad kažu, trigeruju. Tu su obavezni besplatni vebinari ili ibukovi kao mamilica za sadržaj koji se plaća – radionice, mentorski programi, akademije ličnog rasta i sl. (Mentorski i akademija su ključne, obavezne reči. Niža cena u pretprodaji takođe).

Reklamna potka je po principu: neodoljivosti ponude, promene iz korena ili izazivanje žaljenja za propuštanjem sjajne prilike za uvek nužni rad na sebi.

Sad neko može da pita – u čemu je tu problem? Nema problema, sve je legitimo i uopšte ne sumnjam da većina ljudi više nego dobro radi svoj posao, samo su tu može postaviti par pitanja.

Prvo, ako svi na isti način komuniciraju sa potencijalnim klijentima KOME dati primat? Ako svi nude isto, na isti način prezentovano i upakovano kako proceniti ko je to od njih bolji a ko lošiji? Kome verovati i koga izvući iz mase, po kojoj logici, po kom standardu kvaliteta ili upečatljivosti? Da li su kriterijumi npr – ne skida osmeh s lica, zrači ozbiljnošću, ima interesantnu boju glasa, kamera ga više voli, lepše priča i bolje izgleda od drugih, slika se u zanimljivom prostoru…   

Drugo, ako su svi ispod istog kalupa ispali o kakvoj mi tu autentičnosti, prirodnosti i ličnom pečatu možemo da govorimo. (A to se potencira). Kontradikcija je u tom šablonizovanom marketinškom prilazu uopšte pomenuti reč – autentičnost. Nje nema jer je podređena vrlo omeđenim imperativima prodaje, odnosno profitu. (Lični pečat je sveden – na ispričaj svoju priču. I sad, naravno svi pričaju svoju priču.)

Treće, da bi ponuda bila prijemčiva i što više mamila, ona na rečima uvek deluje profi i uhodano, no, samouverenost neretko ode u slatkorečivost, tako da na kraju izgleda prenaglašeno, da ne kažem prenaduvano. To kao nus pojavu može da ima odbojnost ili zbunjenost što vode tome da se više nikome ne veruje. (Za posebnu je priču utisak izveštačenosti u pokušaju da se na silu ispoštuje zadati format i šema).

Dakle, suštinsko pitanje je – ako svi prodaju isto, ako su svi ispod iste prese izašli, kome poverovati? Ranije je bllo biranje u moru terapeuta a sad biranje u moru mentorskih programa, akademija, masterklasova radionica sa uskim nišama.

Kao posebno upitno i vrlo ozbiljno pitanje je kako će to ljudi sami sebi da postavljaju dijagnoze jer se insistira na uskim nišama. Kako to ljudi sami da znaju da im treba baš radionica o npr. granicama. Ili da će mentorski program probudi ženu, majku, kraljicu, boginju, amazonku, šta god, u sebi (izvinite moram malo da karikiram) da im reši problem samopouzdanja ili hronično pogrešnog izbora partnera. 

Priznajem da nisam klasičan konzument ičega, možda sam i antiprotivna, ali čim primetim da neko krene da mi “nabija” osećaj nedovoljnosti i neadekvatnosti jer nisam pazarila to i to, čim osetim impliciranje da mi samo to nešto što se nudi fali pa ću život iz korena da promenim (manipulativna psihologija prodaje) – iz momenta zaključim – ne fala, ne treba mi.

Možda je biti svoj danas komplikovano i ne isplati se, ali nisam baš sigurna ni da je forsirati po svaku cenu i po baš svakoj stavki propisane prodajne šeme koje “rade”, vrhunsko rešenje. Možda bi mogao neki kompromis da se napraviti. A možda ja grešim, možda baš tako treba i mora.

Međutim, mene ugurati u, metaforičkio rečeno, šorcić i topić, teško, mnogo teško.

U tom smislu kod mene i dalje samo rad 1 na 1.

Mislim da su žene latile verbalnih mitraljeza pre nego što su se dobro promislile šta to uopšte znači alfa muškarac. I umesto njih, pokosile same sebe.

(Sportskom terminologijom – autogol, i to kakav).

Da samo u par pasusa pojasnim neke najbitnije činjenice.

Pravi alfa muškarac ne bije. NIKADA. Pravi alfa muškarac ima postojan karakter i ceni sebe pa se samim tim ne spušta na nivo rešavanja konflikta tučom. On to radi gospodski a ako ne može da ga reši povuče se dostojanstveno bez ljigavog ili krvavog traga iza sebe.

Biju, prete, zastrašuju, iživljavaju se SLABIĆI I KUKAVICE koji ne umeju na drugi način da obezbede nazovi poštovanje. Oni agresiju i ucenjivanje vide kao put da ih drugi nazovi uvažavaju. Oni misle da su šamari i vređanje put da ih drugi nazovi cene.

Nedostatak prave muškosti i jačine je problem današnjeg sveta. A nisu napumpani bicepski znak muškosti. Niti vitlanje debelim novčanikom. O NE.

Vazda je bilo i biće – samo slabići idu okolo i silom kamče pozornost. Tako, jer drugačije ne umeju. Oni odgovornost za nedostatak samopouzdanja i mentalne jačine prebacuju na druge dok sami kmeče o nekakvoj zakinutosti.

Slabići manipulišu, lažu, proganjaju i prete jer u dubini duše znaju da istinske ljubavi i nisu dostojni pa onda na sve načine pokušavaju da ZAROBE ljude pored sebe.

Muškarac koji ima vere u to što jeste i siguran je u svoju vrednost pažljivo bira s kim je. On ne drži nikog uz sebe strahom i pretnjama već to čini ljubavlju i razumevanjem. I nema potrebu da ako stvari krenu u pogrešnom pravcu šamara i preti ili se ponižava moljakanjem. Ako konfilkt ne može da reši on dostojanstveno nastavi dalje. On zna da je dostojan ljubavi i da ako ne može da je izgradi sa jednom osobom, izgradiće je sa drugom.

Problem ovog sveta nisu alfa muškarci već to što ih je sve manje a sve više onih koji pod plaštom savremenosti proturaju vrlo upitne koncepte veza i ideje ljubavi.

Ni jednoj ženi ne treba metiljavo muško koje nema pojma šta hoće ni od sebe ni od drugih (ali su mu svejedno drugi vazda za sve krivi) da ga vuče na leđima kroz život. Ne treba joj ni umišljeni drčni gazda da živi u strahu od njega i preispituje svaku reč i pokret.

A i jedni i drugi su slabići različitim šarenim hartijama upakovani i mašnicama nakićeni.

A to što je neko vrlo perfidno ove druge siledžijskog tipa izjednačio sa alfa muškarcima – e tu manipulaciju žene skupo plaćaju. I tek će da plaćaju.

Demagogija o tome kako treba da izgleda moderan pravi muškarac meni najviše liči džuboks listu gde je neko mortus pijan izmeš’o od Silvane do Nirvane a usput dodao i ariju iz Toske i njuorleansko džeziranje.

Na kraju, da ponovim ili rezimiram.

Alfa muškarac je mentalno i psihološki stabilna ličnost sa dignitetom koji NIKADA ne bije. To rade utripovane, iskompleksirane jajare ili neotesani džberi što umišljaju da su dase.

Gospodin sa čvrstim a promišljenim stavovima se na provokacije samo nasmešI i okrene leđa. On ne isteruje pravdu i ne troši svoje vreme na jalove rasprave. On nikada pesnicama ne rešava pobleme niti pogani svoj jezik gadostima. On dobro razmisli šta može da se učini da se stvari poprave ali ne popravlja ono što se popraviti ne može.

Ne mešajmo pojmove. Ne zbog muškaraca.

Zbog nas samih.

Online konsultacije možete zakazati na mail nadastep@gmail.com

Živa istina. Većina izazova s kojima se ljudi suočavaju svodi se na nemanje (dovoljno) novca. Međutim, rekla bih da kamen spoticanja nije toliko do manjka para već pre do nedostatka realne spremnosti da se do njih dođe.  

Hajde da to objasnim na primeru. Radite recimo za platu koja je skromna a trebao bi vam npr. bolji kompjuter.

Koje opcije imate. (((Balkan edition)))

Prva je da kukate na sav glas kako je život koma, kako crnčite za klikere i ništa sebi ne možete da priuštite, kako jedva sastavljate kraj sa krajem dok se drugi bogate i bahate. Dakle, da se žalite Bogu i svetu na svoju lošu karmu i nemogućnost da od svoje crkavice sebi kupite ono što vam treba. I da to radite dok vam komp definitivno ne ‘rikne’.

Druga opcija je da uz manje ili više kukanja promislite da li od te male plate uz neki vid finansijske reorganizacije ikako išta možete da uštedite i kako.

Treća opcija je da se zaputite u banku i tražite potrošački kredit ili pak da novac pozajmite od prijatelja.

Četvrta opcija je da izokrećete sve žive prijatelje, poznanike ili nadležne za traženje posla i raspitate se za neki honorarni ili vikend posao i tako dođete do novca koji vam treba.

Peta opcija je da se ozbiljno posvetite pretraživanju neta i traganju za nekom opcijom da bolji komp dobijete trampom ili oblikom kompenzacije.

Kod izazova koji se rešavaju novcem suština je u tome na ŠTA smo mi spremni da do njih dođemo. Da li smo spremni da se pokrenemo, da se pomučimo i zapnemo, nadasve, da izađemo iz zone konfora kako bi došli do novca koji nam problem rešava.

Po mojoj posmatračkoj statistici većina i nije. Prečesto se bira samosažaljevajuće lamentiranje nad teškim životom ili nepravdom… (Eto, ja se mučim a drugima sa neba pada. Zašto ja da radim dva posla a neki samo sede, vataju zjale po netu i pet puta više zarađuju…)

Ne fali nama toliko novca, koliko nam fali rešenosti da se za njega ako je to nužno i pomučimo ali najpre da izađemo van utabane životne staze. Da probamo nešto novo. Da možda damo otkaz ili da radimo paralelno ako treba i neke leve poslove.

Druga bitna činjenica koja proizilazi iz odsustva ideje da je za finansijki pomak nužan određen SMISLENI napor je –

ako problem koji se rešava novcem nikako ne možemo da rešimo onda to znači da nam do toga oko čega pravimo dramu i nije ZAISTA stalo ili imamo očekivanje da ga DRUGI reše.

Mnogo ljudi bi da živi udobnije, lagodnije ali uglavnom maštajući o tome, ili, gle čuda, da tako žive na tuđ račun. Ne bi oni mnogo da se zamaraju, ne bi ni odgovorne i zahtevne poslove, ni one sa ljudima, ne bi ni fizičke (ma ne do Bog), oni bi nešto fino i laganini za nekoliko hiljadarki evrića. Ili još bolje, da na lepe okice istu cifru dobiju a da prstom ne mrdnu. (Neka se pomuče roditelji ili muž ili žena ili ko god).

E toga nema. U stvari, to možda i može da prođe ako vas životna lutrija pogodi pa se rodite u ultrabogataškoj familiji. Apsolutna većina nas za novac mora da radi.

Treća bitna činjenica je da ima ljudi koji su toliko izgubili veru u sebe, demoralisali se i pali u stanje apatije i malodušnosti da su život sveli na puko preživljavanje ubeđeni da bolje ne može. Oni žive neku svoju pomirenost i isključenost uz manje ili više upečatljivo kukanje i ogorčenost previđajući čak i očite prilike da promene svoj život na bolje.

Istina je – kome stvarno gori pod nogama, ili nešto silno želi taj nađe način i do novca dođe. I u tom snalaženju nema nepoželjnih poslova i mnogo verbalizma.

Ostalo su uglavnom maštarije o udobnom životu ali da se mi oko toga mnogo ne deranžiramo. Ili je to poriv da se pred drugima dokažemo i pokažemo.

E tu vrstu prilaza životu, isti baš nešto i ne nagrađuje.

Ako vam treba pomoć i podrška da se suočite sa svojim strahovima i unapredite svoj život,  tu sam za vas. Online konsultacije možete zakazati u DM ili na mail nadastep@gmail.com

Stil života ljudi koji su odrastali u vremenima nemaštine i oskudice često nije jasan onima koji su se formirali kao ličnosti u mnogo privilegovanijim uslovima. I obratno.

Oni koji su startovali u život iz pozicije nemanja i brige o svakom dinaru nemaju isti mentalni sklop kao oni kojima su glavne muke bile uspeh u školi i da srede svoju sobu.

Porodične ali i društvene okolnosti odrastanja nas u dobrom delu definišu. Što ima i svoje dobre i svoje loše strane.

Ljudi koji su odrastali svega željni i za mnogo šta zakinuti često budu spretniji i adaptibilniji od onih koji se nisu suočavali s tom vrstom izazova. Njih život natera da se snalaze i da promišljaju kako da se izvuku iz pozicije u kojoj su. S druge strane, čak i kada se poslovno i finansijski ostvare u njima opstane deo traume i materijalne gladi detinjstva. Pređašnja uskraćenost kao da ih tera da se uvek maksimalno trude, da grabe prilike i onda kada to stvarno više ne moraju. Strah od siromaštva ostaje zapisan u podsvesti i ne dozvoljava im da se do kraja opuste i prepuste uživanju u trenutku.

Rasterećenost u periodu odrastanja ima mnogo prednosti ali i mane. Ona može da uljuljka i otupi oštrice zdrave ambicije. Imati sve deluje sjajno ali dovoljno često vodi ka sindromu života pod staklenim zvonom i sledstveno nefleksibilnosti i malodušnosti pred prvim iskušenjima. Takođe ka sklonost ka rasplinjavanju, odustajanju i čekanju savršenih uslova.

Prednost ljudi koji su uvek imali je da retko kada pate od potrebe za poređenjem i napadnim (a sada tako popularnim) dokazivanjem i pokazivanjem finansijske moći.

Sem toga, ko je navek imao dovoljno novca na njega gleda bitno drugačije od onih koji su ga u prvom delu svog života bili silno željni. Ko u mladim godinama shvati koji je STVARNI opseg njegove moći nema iluzije o tome šta on može a šta ne može da reši.

Ljudi koji ga nisu imali prečesto predugo gaje zablude o tome šta to novac treba i može da im donese.

Navešću lični primer. Moje odrastanje je proteklo možda ne u luksuzu ali svakako u potpunoj finansijskoj obezbeđenosti. Takođe, vrlo rano sam počela da radim, još za vreme studija, i jako brzo sam shvatila šta znači sloboda koju novac može da nam pruži. S druge strane, mnogo ranije od većine sam shvatila i to da novac neke probleme ne može da reši. U periodu kada sam u finansijskom smislu bila na vrhu emotivno sam bila na dnu. Novac nije mogao da promeni tu činjenicu.

Zato moj odnos prema njemu mnogima baš i nije jasan. Nije ljudima jasno zašto s više entuzijazma ne pristupam pitanju karijere i zarađivanja. Zašto punom parom ne grabim napred.

Nije to jer ne volim novac ili što sam u protestu protiv novih trendova ili što sam u toksikaciji socijalističkim floskulama pa me sramota ne znam čega ili čekam da me se sete. Suština je da moje polazište nije iz pozicije gladnih očiju za onim što materijalno može da nam da. Sve sam to iživela. A pre svega je otuda što sam se veoma rano suočila sa slomom iluzija da će mi novac obasjati život i učiniti ga divim. Imala i nije se desilo.

Zato mi je danas smislenost onoga što radim i način na koji radim iznad svega. Nema diskutabilnih kompromisa, ma koliko oni bili promovisani i reklamirani i donosili brdo love. Ako ja čista srca i duše iza nečeg ne mogu da stanem prosto to neću raditi.  

U hedonističkom smislu odavno sam našla sebe i iživela svoje želje. Nema tu nečeg posebnog nedosanjanog što bi me dovelo u poziciju velike inspiracije i fascinacije pa da letim za lovom po svaku cenu obamnjujući sebe da se jedino cilj računa i da je u njegovo ime sve dozvoljeno. Nema relativizacije svega, iako je to dominantna javna i medijska politika decenijama unazad.

Ono čega sam ja ostala željna novac (na žalost) ne može da kupi i reši. A ako već ne može, onda mu svakako neću biti rob u smislu da idem protiv svog osećaja za ispravno, moralno i meru. (Ta se poricanja dragi moji nekada i skupo plate).

Znam da je moj stav mlađim generacijama ali i nekim starijim teško shvatljiv i čudan ali suština je da svako treba da prati svoju prirodu i u skladu s njom živi. Sve ostalo je samozavaravanje.

Znam takođe da napisano mnogima neće goditi ali ja i ne pišem da ugodim. (Ima na netu dovoljno cakanog uvlačenja i bez mene.) Pišem u ideji da na neke činjenice ukažem iz drugačijih i manje potencirnih uglova.

-*-

Ako vam treba pomoć da postavite zdrave i jasne granice, da se suočite sa svojim strahovima i pogrešnim uverenjima, da jasnije sagledate svoj emotivne i ljubavne programe na pravom ste mestu. Online konsultacije možete zakazati na mail nadastep@gmail.com

Stvari ću postaviti iz ugla sada forsiranog prilaza da se ljudi bave samo karijerom a ostalo obavljaju drugi za njih. Imanje novca svakako omogućava takvu organizaciju odnosa. Dakle, nema prepucavanja ko je i koliko radio, čiji je posao mentalno ili na bilo koji drugi način zahtevniji pa stoga kad dođe kući želi samo da se odmara. Toga nema jer sve što nije zanimljivo za obaviti, obave drugi za novac.

Pozabaviću se više dilemom – kako vrednovati emocionalno-psihološka ulaganja u vezi.

Primer, dođete vidno uznemireni s posla ili vam se privatno desi nešto loše, kako se vrednuje to da vas partner zagrli i kaže – kako mogu da ti pomognem. Kako se meri kada vas sasluša i obodri kada vam je jako teško. Kako se to može valorizovati. I da li uopšte može.

Kako se, s druge strane, meri nezainteresovanost ili nemanje osećaja da je podrška i saosećanje vrlo bitan aspekt veze. Da njihovo odsustvo boli i da se ne može pokriti skupim pokolonom. (Ili možda i može?)

Priznaćete, ozbiljna pitanja.

Jedna mlada dama mi je rekla da ako imaš pare uvek možeš da platiš psihologa. Apsolutno, to je definitivna blagodet novca. Uz par značajnih primedbi: s psihologom skoro nikada ne možete pričati sad i odmah, dakle u trenutku potrebe. Drugo, psiholog nije zamena za partnera. Pratner treba da nas razume i voli. Partner treba da nam pruži emotivnu podršku. (U suprotnom, veza je u opsegu disfunkcionalnosti).  

Novac je sinonim za slobodu izbora, za lagodnost u svakodnevici ali novac lako može da postane i paravan za zavaravanje i poricanje.

Novac će vam omogućiti da živite vrlo udobno, da putujete ako to želite, da delegirate gomilu obaveza koje ne volite ili ne stižete, da pruštite sebi skupu garderobu ili šta god poželite. Međutim, baš to ugađanje sebi nekada može da bude zamka. Konzumerstvo i hedonizam lako postaju kompenzacija za odbijanje bavljenja problemima koje novac, sam po sebi, nema moć da reši.

Ono što je problem modernog čoveka nije pitanje da li treba imati novca i koliko, već šta taj novac može a šta ne može da reši.

Da se ne lažemo, psihoterapeutu se ne obraćaju ljudi slabih prihoda. Za njih je to luksuz. Obraćaju se oni koji ih imaju ali su svesni da se rešenje njihovih, recimo, emotivnih problema ne može prosto samo kupiti.

Čula sam takođe i nešto nalik – kad imaš novca, ako baš nisi budala, lako ćeš podići svoju svesnost i samopouzdanje upravo time što ćeš videti sveta i probati gomilu novih stvari.

Deo problema i nezadovoljstva koje spadaju u domen egzistencijalnih izazova se svakako rešava kad čovek u finansijskom smislu prodiše punim plućima. Međutim, ako je bazičan odnos prema sopstvenoj vrednosti pogrešan priliv novca tu činjenicu samo dodatno maskira i vremenom usloži.

Šta želim da naglasim – ako kažem da novac ne rešava SVE probleme to nije po automatizmu znak da sam zagovornik asketizma i sirotinjskog mentaliteta, da verujem u ono da je novac koren svog zla, da je ideal života zakidati sebe i štedeti za crne dane i sl, ono što želim da kažem je da se veliki deo emocionalno-psiholoških izazova neće rešiti novcem i kupovinom.

Rešiće se osvešćivanjem destruktivnih obrazaca ponašanja i podsvesnih mehanizama negativnog doživljaja i sebe i realnosti.

Novac je ono što mi od njega napravimo. On definitivno pomaže, i to MNOGO, ljudima koji su IZMEĐU OSTALOG spremni na rad na prevazlaženju svojih psiholoških slepih mrlja.

Ostalo je mahom fensi zavaravanje.

-*-

Ako vam treba pomoć da postavite zdrave i jasne granice, da se suočite sa svojim strahovima i pogrešnim uverenjima, da jasnije sagledate svoj emotivne i ljubavne programe na pravom ste mestu. Online konsultacije možete zakazati na mail nadastep@gmail.com

Hajde da se pitanjem odnosa prema novcu u zajednici pozabavim iz ugla mladih poslovno ostvarenih ljudi za koje je finansijska ravnopravnost podrazumevana. Koji ne pate od bolećivosti i ideje poturanja grbače u ime ljubavi. Gde je koncept moje – tvoje uglavnom vrlo jasno razgraničen. Gde nema beskrajnog trpljenja džabalebarenja ili ničim opravdanog neprihodovanja druge strane.

No, ovog puta ću to uraditi malo drugačije nego što to inače činim. Predočiću vam nekoliko pitanja koja su mi postavljena a svima nam ostavljam da o njima promislimo.

-*-

Kaže mi – momak i ja planiramo da živimo zajedno, i dodaje, on želi da sve troškove delimo na ravne časti ali ja mislim da to nije fer. On zarađuje mnogo više od mene. 500 evra za mene ima mnogo veću vrednost nego za njega. To je pola moje plate a samo petina njegove. Pitam je da li mu je to predočila, odgovara da jeste ali da on ostaje pri svom i da nije on kriv što ona ne može da nađe plaćeniji posao. Da to treba da joj bude motivacija.

Pitam je da li u tome ima istine? Samo delimično i dodaje da sve to počinje jako da je frustrira. On svakog meseca štedi a njoj ne bi ostajalo ništa.    …

Dakle, ozbiljno je pitanje šta je definicija finansijske ravnopravnosti ako partneri ne zarađuju približno isto. Dalje, da li je partner koji radi u branši koja je plaćenija privilegovan? Da li je ako se dogovore da u zajednički budžet ulažu procentualno onda on zakinut? Priznaćete intrigantna pitanja?

Ona mi kaže – živimo zajedno, imamo zajednički budžet za režije, hranu i sl. a ostalo svako po svom. Kažem, to deluje sasvim ok. Ona kaže uopšte nije Ok i dodaje, znam da ću sad da vam delujem glupo i jadno, ali to me izluđuje. Jako vodim računa kako se hranim a on ne izlazi iz frižidera. Imam osećaj kao da ja finansiram njegovo prežderavanje. Pitam je da li misli da bi o tome trebalo s njim da razgovara. Odgovara mi – ja to ne mogu, Ispada kao da mu brojim zalogaje. Pitam je da li je sigurna da je novac problem ili tu možda postoji nešto sasvim drugo.  …

-*-

Poludela sam – kaže mi, rezervisao nam je putovanje, nenajavljeno, on silno želi tamo da ide. Podrazumeva se da svako plaća svoj deo i finansira ono što će potrošiti. Sad ću par meseci da plaćam da bih išla negde gde mi se ne ide. Kažem joj da je kompromis sastavni deo svake veze. A ona dodaje – to bi bilo tako da on za svaki moj predlog ne kaže – to je već viđeno. Tako mi na kraju uvek odemo gde on želi a ja plaćam da budem negde gde mi se mahom i ne svidi.  Pitam je da li je sigurna da je novac tu glavni problem. …

-*-

Ono što ću ja izvesti kao zaključak je da mi se čini da je pitanje novca često zapravo periferni problem. Da je suština raskola u tome da se ljudi nedovoljno razumeju i uzajamno prihvataju. Da ih različita očekivanja, prilazi životu, potrebe, uverenja i ideje veze razdvajaju a novac samo postaje nešto za šta lako mogu da se uhvate.

Novac postaje konkretan kamen spoticanja jer je lakše o njemu govoriti nego o nekim drugim zakinutostima.

Priču o novcu svi razumeju, priču o emocijama baš i ne.

-*-

Ako vam treba pomoć da postavite zdrave i jasne granice, da se suočite sa svojim strahovima i pogrešnim uverenjima, da jasnije sagledate svoj emotivne i ljubavne programe na pravom ste mestu. Online konsultacije možete zakazati na mail nadastep@gmail.com

Često me mlade žene pitaju šta mislim o tome. Da li u vezi sve treba da se deli na ravne časti? Da li treba svako da plaća svoje?

Mislim da je tu glavno pitanje – šta ko podrazumeva pod zajedništvom. Kako ga definiše. Dakle:

-Kako to izgledaju ravne časti kada ljudi ne zarađuju približno isto?

-Kako se definišu nematerijalna ulaganja?

-Kako se dele obaveze?

-Da li te obaveze imaju istu težinu i ko to određuje? …

Priznaćete, mnogo teških pitanja a odgovori mogu da postanu ozbiljna filozofija. ((O svakoj od ovih stavki bih mogla ceo tekst da napišem))

Veliki sam protivnik krpelj odnosa gde se neko nekome nakači na grbaču ali to pijenje krvi objasni kao normalan poredak stvari. (Ako me voli on će mi sve želje  ispunjavati, ako se pobuni znači da me ne voli).

Slično gledam i na odnose gde se do u dinar vodi računa da sve bude pola-pola. Da slučajno neko ne da koju paru više.

Mislim da je tolika zbunjenost u vezi zajedničkih finansija pre svega otuda što živimo u vremenima gde je skoro sve svedeno na kalkulacije isplativosti. Mi smo sve sveli na monetu. I život i ljubav.

Mi pod ljubavlju sve češće podrazumevamo napadne iskaze – ON mi je kupio firmiranu tašnu.

A rekla bih da je ljubav pre kada on stvarno sluša šta ona govori pa se seti i kupuje joj sitnice za koje zna da će se obradovati. I ona njemu takođe. Ljubav je pre kad ona napravi njegov omiljeni kolač a on je iznenadi vikend izletom jer ona ne vozi a voli da putuje.

Kada krene merenje ko je kome i koliko dao, ko kome i koliko treba da da, kada krene zapitanost ko šta i kada treba da plati, to vrlo često ne završi dobro. 

Nije misija muškarca da bude bilo čiji bankomat, niti uloga žene da bude besplatna služavka. Gomila prevaziđenih banalizacija ali i vrlo nategnutih savremenih tumačenja ravnopravnosti su nas i dovele u poziciju da se prečesto gledamo preko nišana. Dovele su do opšte konfuzije kako se ponašati a ne ispasti: šonja, stipsa, seksita, sponzoruša, paćenica, agresivna feminstkinja.

Opšti savet svakako neću davati ali ću izneti svoj prilaz koji je primeren mojim godinama.

Muškarca koji bi me pozvao na kafu u očekivanju da svako svoj račun plati ne bih uzela u razmatranje. Nek se to zove staromodno ali muškarac koji proceni da ne treba da me časti na prvom izlasku, nije neko ko obećava.

Naravno da ja mogu da platim tih 200-300 dinara. To je sića, pa je glavno pitanje – zašto bi muškarac “pao” na sitnini. Zašto muškarac u ozbiljnim godinama, kada je sasvim logično da ima sređen finansijski i poslovni život ne razume da je to prilika da pokaže da je džentlmen. Da li se možda plaši da ne spadam u kategoriju “modernih opasnica” pa ću smrtno da se uvredim na pomisao da nešto “ne mogu sama”. Ako muškarac ne ume za sat-dva priče da proceni da ne spadam u tu kategoriju onda malo šta ume da proceni.

Vidite, ja vam u modernost u četvrtoj, petoj, šestoj deseniji života nešto baš i ne verujem. U zbunjenost novim trendovima takođe. Prodavati integritet za koju stotinu dinara – šta tu žena uopšte može da očekuje?! Da budemo otvoreni, najpre stipsu koja bi da što jeftinije dođe do neobavezne krevetske horizontale. Nekog ko istu strategiju isprobava na mnogo žena pa gleda da što jeftinije prođe. U svakom smislu ništa posebno pohvalno.

(“Savremenost” neobaveznih veza živimo u “svoj svojoj lepoti”. One su poprimile oblik epidemije u svim životnim dobima.)

Sem toga, nećemo da se lažemo i mnogi muškarci ozbiljno kalkulišu kada je novac potencijalne partnerke u pitanje. Uz zvučnu zaradu ili kapital ona odmah postaje nemerljivo lepša i šarmantnija.

Sve u svemu, rekla bih da nije toliki problem u podeli troškova koliko u činjenici da je prave ljubavi i uvažavanja sve manje.

Tamo gde ima ljubavi nađe se rešenje, dogovore se ljudi oko svega. Tamo gde se dominantno kreće iz ideje nekakve računice vazda je neko oštećen ili naveliko grbavi jer drugoj strani nikad dosta.

Nije nama problem novac i ko će šta i koliko da plaća, nama je problem što mislimo da se ljubav, poštovanje i naklonost dominantno parama iskazuju.

-*-

Ako vam treba pomoć da postavite zdrave i jasne granice, da se suočite sa svojim strahovima i pogrešnim uverenjima, da jasnije sagledate svoj emotivne i ljubavn programe na pravom ste mestu. Online konsultacije možete zakazati na mail nadastep@gmail.com

Istina je, međutim, da postoje različiti oblici zavisnosti koji se tolerišu i to pre svega jer nas (jelte) neće u grob ili zatvor oterati.

Zavisnost od hrane ne nakači na vrat uterivače dugova, kao što priznate zavisnosti mogu, ali definitivno umanjuje kvalitet života a vrlo često ga skrati za koju godinu ili koju deceniju.

Zavisnost od mobilnih telefona je poprimila oblik pandemije ali se retko ko oko toga uzrujava. Većina prvo što uradi kad oči otvori je da se maši telefona. Šta ta vrsta opsesije radi našem mozgu uopšte nije bezazleno kao što se misli, naprotiv. Za posebu i opsežnu analizu je šta dostupnost miliona informacija na klik čini sa našim poimanjem sebe, sa pitanjem lične moći, svrhe i volje, sa sposobnošću promišljanja i donošenja odluka. Reći ću samo jedno – malo šta dobro.

No danas bih o jednoj specifičnoj zavisnosti o kojoj se skoro uopšte ne govori. O zavisnosti od kupovine.

Da li znate da je procenat žena za koje je kupovina daleko uzbudljivija od seksa impozantan?

Kupovina je instant način da se izazove osećaj uzbuđenja i sreće.

Kupovinom se trenutno popunjava emotivna praznina.

Međutim, zavisnost od kupovine ne samo da nije predstavljena kao problem nego se na različite načine podstiče. Samo vi drage žene trošite novac i što češće šetkajte po tržnim centrima veliki trgovinski lanci vam se na tome zahvaljuju. Samo vi žene pazarujte, to je način da budete u trendu i da skrenete pažnju na sebe. Samo vi kupujte, to je način da pokažete da vodite računa i brinete o sebi. UH.

Mi živimo u vremenu monotezma – naše vrhovno božanstvo je NOVAC. A njega valja nemilice trošiti i preko solventnosti dokazati svoju moć.

Najbenignije posledice zavisnosti od kupovine je zatrpanost stvarima i minus na računu. (Koliko para toliko i krpica, a neke žene bukvalno sve što zarade daju na njih.)

Neke druge posledice manije kupovine su mnogo pogubnije.

Posedovanje stvari nekim ljudima daje lažni osećaj vrednosti i lične značajnosti koji na drugačiji način ne umeju da postignu.

(((Mehanizam razmišljanja – što više nečega imam (čega god) to više vredim. Time svima poručujem kako umem da zaradim, da imam velika primanja i mogu sebi da priuštim šta poželim. Dakle, ja sam uspešna i bitna osoba.)))

Nekima pak daje imaginarni osećaj kontrole i stabilnosti.

(((Mehanizam  razmišljanja – što više stvari imam to sam spremniji za eventualne neplanirane izazove. Što više materijalnih dobara imam to sam sigurniji i mogu da kontrolišem svaku situaciju))).

Ono što kupovina najpre izaziva to je osećaj zadovoljstva i iluziju ispunjenja.

Kupite nešto što mislite ili umislite da vam treba i srećni ste. Pazarite nešto zbog čega mislite da ćete biti lepši, poželjniji, zanimljiviji, primećeniji, i srećni ste.

Istina je da se ljudi okružuju stvarima onda kada nisu u stanju da se okruže ljudima koji mogu da im izazovu isti ili sličan osećaj lične vrednosti i prijatnosti.

Međutim, ubedljivo najveći problem kod SVAKE zavisnosti je – pitanje doze.

Svaki problem koji se veštački rešava vremenom se produbljuje. A što dublje tonemo u njega to je potrebna veća kompenzacijska doza da bi se potisnuo osećaj praznine i promašenosti.

Kada se zjapeća emotivna praznina ispunjava nečim što izaziva trenutni osećaj smirenja ili uzbuđenja ta mera brzo postaje prevaziđena. Bez istinskog ispunjenja zamenska doza neminovo raste. Glad raste.

Potreba za stvarnim emotivnim ispunjenjem se nikada ne može razrešiti tako što je preko zavisnosti otupimo ili se pak veštački ushitimo.

Duša traži svoje. Traži iskrene emocije i ljubav. Stvari to ne mogu da nam daju.

-*-

Ako vam treba pomoć da unapredite svoj život, da postavite zdrave i jasne granice, da se suočite sa svojim strahovima i pogrešnim uverenjima, da se izborite za sebe, tu sam za vas. Individualne online konsultacije možete zakazati na mail nadastep@gmail.com